…ne znaš gde za doček?
Iva: Suzi, da li možeš da veruješ da je sutra poslednji dan 2016? Tako je brzo prošla..
Suzana: Brzo, ali hvala Bogu, ovo je jedna od najgorih godina u mom životu, valjalo bi da je ispratim u najvećem veselju! Hahahhahaha…mrzela sam je pa ću je se rado otarasiti 🙁 Ali tebi je bila lepa 🙂
Iva: Jeste, meni je bila jedna od najlepših godina do sada 🙂 Koliko su prethodne bile teške, toliko je ova bila divna i žao mi je što prolazi. Ali pružiću šansu i narednoj godini 🙂 A tebi želim da doživiš 2017. kao ja 2016.
Suzana: Moraću, jer ovako ne može više. A gde ćeš za Novaka? Negde u gradu ili dalje?
Iva: Ne brini, uvek sve dođe na svoje. Biću u Beogradu za novogodišnji vikend, kao i prošle godine. Baš se radujem što ću promeniti sredinu. Koji je tvoj plan za sutra uveče?
Suzana: Još imam neke opcije, ja to radim u letu, što se kaže. I uvek mi bude najlepše kada ispadne neplanirano. Da li ću neplanirano u Beč, Novi Sad, kod drugarice ili sestre, još ne znam.
Iva: Slažem se sa tobom da je neplanirano zapravo najbolje…kad previše planiraš, uglavnom ne ispadne dobro. Ljudi su opterećeni time da moraju da se provedu, umesto da se opuste i uživaju u društvu ili možda i sami. Biću sa ljudima koji mi najviše prijaju i dovoljno mi je to.
Suzana: Pa sasvim sigurno ću i ja biti sa nekim koga volim, pitanje je samo sa kim. Ali pazi, veče kao veče. Neću ni da obećavam sebi ništa, kao u fazonu – sledeće godine ću ovo ili ono. Nikad se to ne ispuni, ali nikad!
Zato ću samo da se zavalim i vidim kuda plovi ovaj brod kojim smo krenuli 🙂
Iva: U to ime, živeli! Iva Isakov i Suzana Kokavski
