Piše: dr Dejan Molnar, docent na Ekonomskom fakultetu u Beoghradu
Poslodavci koji poseduju sposobnosti za strateško planiranje i donošenje kvalitetnih poslovnih odluka, na isplatu zarada zaposlenima, kao i na druge oblike izdataka za radnike (organizovanje obuka i drugih vidova profesionalnog usavršavanja itd) gledaju kao na vrstu investicije u ljudski kapital (što će im se višestruko vratiti), a ne kao na puki trošak koji treba smanjiti na što niži nivo. Smanjivanje plata radnicima i nije neka mudrost, dok iznalaženje rešenja za profitabilno upošljavanje kvalitetnih radnika i isplativo ulaganje u ljudski kapital jeste veoma cenjena menadžerska veština.
U uslovima kada postoji visoka nezaposlenost, ravnotežni nivo nadnica je nizak. Mnogi poslodavci takve okolnosti koriste da isplaćuju minimalne zarade, polazeći od toga da radnici nemaju izbora i da moraju da prihvate uslove koji im se nude, bez obzira što taj nivo plata nije dovoljan ni za pokriće osnovnih životnih potreba.
Sa druge strane, ima poslodavaca koji i u takvim uslovima odlučuju da radnicima ponude više zarade, koje su često i iznad ravnotežne. U ekonomskoj teoriji i praksi ovaj fenomen nije nov i poznat je pod nazivom „teorija efikasnih nadnica”. Prema ovoj teoriji, preduzeća mogu biti i profitabilnija ukoliko nadnice drže na relativno visokom nivou, čak i kada na tržištu postoji višak radne snage. Zašto bi preduzeća održavala visok nivo zarada pod takvim okolnostima? To, na prvi pogled, može delovati čudno, pošto izdaci za zarade neretko predstavljaju veliki deo ukupnih troškova preduzeća. Logično bi bilo očekivati da preduzeća, čiji je cilj što veći profit, nastoje da imaju što niže troškove, a time i troškove zarada zaposlenih. Međutim, „teorija efikasnih nadnica” nas uči da isplata viših zarada za preduzeće može biti i profitabilna odluka, budući da takve (veće) plate mogu doprineti povećanju produktivnosti radnika u firmama. Nekoliko je razloga za to.
Prvo, stimulativnim (većim) platama preduzeća smanjuju fluktuaciju radnika. Time poslodavci dugoročno vezuju već iskusne i produktivne zaposlene za svoju kompaniju, jer što više plaćaju svoje radnike, oni ređe odlučuju da ih napuste. Na taj način preduzeće, na dugi rok, zapravo ostvaruje ogromne uštede, jer izbegava troškove povezane sa selekcijom i odabirom novih radnika, troškove njihove obuke itd. Drugo, kada radnici imaju dobre plate, oni su motivisani da zadrže radno mesto (manje „zabušavaju”) i ulažu dodatni trud i napor, čime se povećava njihova produktivnost, a time i profit poslodavca. Treće, kada nudi veće plate, kompanija privlači kvalitetnije kandidate, koji u većoj meri mogu da doprinesu budućem razvoju preduzeća u kojem rade.
