Nije ovo nova tema, samo dođu neki novi ljudi, pa otkrivaju toplu vodu.
Ili, već, besplatne udžbenike.
Prvo da pobrojim istinite činjenice:
Od 2011. do 2014. godine DRŽAVA je obezbeđivala besplatne udžbenike za SVE ĐAKE u celoj Srbiji.
U Beogradu su deca dobijala po dva kompleta, na zahtev tadašnjeg gradonačelnika.
Udžbenici su tada obezbeđivani iz BUDžETA ZA PROSVETU.
Decenijama već, besplatne udžbenike dobijaju SVI đaci čiji su roditelji slabog materijalnog stanja, i svako treće i naredno dete koje je na školovanju. To je na „teret” lokalnog, gradskog budžeta, ali, zar to nije deo državnog novca?
Mnogi prosvetni radnici bili su srećni kad su dobili mogućnost da izaberu udžbenike, jer je većini bilo dosta monopola jedine izdavačke kuće, koja je štampala koješta – od dobrih, preko prosečnih, do izrazito loših udžbenika.
Škole su dobijale procenat, korišćen je za njihovo opremanje, ne znam da li je novac išao nekom u džep.
Tačno je da su pojednine izdavačke kuće 2015/2016. nudile tablet uz komplet udžbenika, ali je to kasnije regulisano nekom Uredbom i tada je i škola ostala bez „marže” za udžbenike. Izdavač ne sme školi da pokloni ni tablu ni kredu od onda. Ni sunđer.
I šta čujem ovih meseci, a ovih dana ponovo?
Jedan čovek, koji nudi „besplatne” udžbenike, priča uglavnom nebuloze. Tvrdi da su jedne godine samo beogradski đaci imali besplatne udžbenike. Takođe, zanemaruje činjenicu da na tržištu ima mnogo izdavačkih kuća i kao monopolističku navodi jednu kuću, sa tri izdavača. Ostali za njega ne postoje.
Zatim, javno govori kako su direktori škola korumpirani i kako oni utiču na izbor udžbenika. Ta tvrdnja me vređa jer se zanemaruje moj stav o izboru.
Zatim, ne kaže koliko košta štampanje i koričenje udžbenika koji su sad u PDF formatu. Pod uslovom da su u boji i da su štampani na kvalitetnom papiru.
Nisam se raspitala koliko bi to koštalo, jer nemam novca da pokušam ovih dana, ali sam sigurna da ću to uraditi kadgod. Tek da proverim.
Mediji se posuktali, dižu ga u nebesa, pojedini prosvetni radnici takođe…
O.K. Dozvoljavam da svako ima svoj stav. Ali…
Lično se slažem da udžbenici za đake treba da budu besplatni. Pod uslovom da STRUKA bira koje će udžbenike koristiti.
Međutim, ne želim da se „besplatno” plaća novcem prosvetnih radnika.
I na kraju, par poređenja:
Kad odete lekaru, on vam prepiše lekove koji su skupi, da li radije odete kod baba Božane da vas leči za „dž”?
Da li idete kod frizera, ili vas šiša komšinica Mara, jer ima dobre krojačke makaze, a ne naplaćuje vam ništa?
Neko vam ponudi besplatne platnene patike za vaše dete. Pod uslovom da ih samo sašijete, materijal vam stiže.
I tako, mogla bih do sutra da nalazim ovakve primere.
Ovom prilikom, ne želim da pišem o tome da sam svojoj deci kupovala knjige u najkriznijim godinama. Ne želim da pišem da sam im plaćala fakultete i udžbenike na istim. Ne želim da pomenem da sam im kupovala skupe enciklopedije koje su rado isekli jednom prilkom kad su ostali sami, makazama… I ovo bih mogla unedogled, kao i većina nas.
Gde je granica?
Da mene neko pita, radije bih da sam devedesetih imala besplatnu hranu i lekove za svoju decu. Još uvek bih volela da imam pijaću vodu za svoju porodicu.
Što se đaka tiče, volela bih da država obezbedi zdravu užinu za sve njih, besplatno. I toplu vodu u đačkim toaletima, za pranje ruku.
Ali, kako mene niko ne pita, pitam se sama: Čemu sad ove besmislene priče o „besplatnim” udžbenicima?
