Ne znam da li je prošla invazija lošeg vremena. Kiše i prekoviše, munje i gromovi, izvaljeno drveće i bilbordi, leteli krovovi, ulice pretvorene u rečne bujice. Dakle, ne možeš više ni na maj da računaš, i on postoje varljiv i počinje da „glumi” oktobar, kao i jun.
Istini za volju, nije prvi put da se dogodila jesen u proleće. Bilo je to i pre nekoliko godina, i još tamo 1991. Ali, nekako smo navikli da su maj i juni okupani suncem, da je prijatno toplo, samo što se sve nešto promenilo, pa su kabanice ovih dana bile tražena roba po, uglavnom, kineskim prodavnicama.
Jasno mi je – kada su ovako obilne i dugotrajne padavine, teško je da se voda brzo povuče, ali nevolja je ovog grada što i najmanja kiša potopi ulice u većini gradskih naselja.
Uglavnom, vlaga i hladnoća su nam se uvukle u kosti, u raspoloženje… Kaže mi drugarica da se oseća „buđavo”, pa nije ni čudno što smo se početkom nedelje malo ohrabrili da nas sunce nije napustilo. Mada, opet, kažu da je vreme „teško”, toplo, a sve isparava, i – gleda se u nebo jer nikad se ne zna. Idete tako, i odjednom se na vas sruči iz oblaka kiša, što bi rekli – kao iz kabla. I eto prehlade.
Posebna priča ovih majsko-junskih dana su komarci. Njima je baš lepo. Porasli „kao rode”, prava su napast. I niko im ništa ne može jer po vlažnom vremenu ne vredi ni da se uništavaju raznim tretmanima. Očekujem da će nam upropastiti svojim zujanjem i ovo leto jer krvopije nas baš ne puštaju da na miru uživamo, ako možemo, i u ono malo sunca.
Stradale su i njive, posebno tamo gde je zasejana pšenica. Pijačne tezge su nešto siromašnije robom a „bogatije” cenama. Jer, teško da koji voćnjak led nije potukao ili, bar, oštetio plodove. Jagoda ima, ali nema onog divnog mirisa koji je znao da vas na pijaci prati dok prolazite između tezgi i merkate koje biste kupili. Sve su nekako rumene, bez slasti, ukusa i mirisa. Takva su, valjda, i ova vremena…
