„Razmišljajući o životu, koji je prohujao kroz mene, shvatio sam da sam živeo u dva grada koja nose isti naziv: Zrenjanin. U onom prvom Zrenjaninu, živeo sam život, a u ovom drugom, samo razmišljam o onom prvom kojeg sam proživeo” – deo je iz prologa „Zrenjaninskog amarkorda” Dragana Zečevića, objavljenog 2016. godine. Knjiga je o Zrenjanicima sa kojima se autor družio u tom periodu, a ja nekako osetim potrebu da je pročitam, makar u fragmentima, u vreme kada gradom počinju da lete „mace” – što se mene tiče, ima tu onog sentimenta, ali i kijanja „deset puta u nizu”… Ipak, posebno je ovo vreme, i tada, i danas…
„A taj ravničarski vetar iznenada pojačava i prosipa „mace” po gradskim ulicama. Hvata nas prozirna vejavica. Pokraj razrušne kuće u Glavnoj ulici, Zoli i Tuba sviraju gitare. Zoli peva ono: „Kaži zašto me ostavi”. Zaborav titra oko nas, on je u našoj svakodnevici” – piše autor. Knjiga posvećena jednom vremenu, puna topline. I želja autora da neko drugi, i treći, nastavi priču o gradu i njegovim stanovnicima.
Tako se i meni čini, da sam radila u redakciji kojoj sam pripadala, i da sam sada samo jedan njen mali deo. Verovatno su se tako osećale i prethodne generacije zrenjaninskog nedeljnika, vernog beležnika gradskih događanja od 1952. godine. Nedeljnika koji je uvek imao svoje verne čitaoce i kritičare. Nedeljnika koji je, malo po malo, osvajalo žensko novinarsko pero. Sve je počelo Brankinim dolaskom u redakciju, posle sam stigla i ja, pa Ljilja i Slavica… Oglasio se i radio, i nekako je bilo sve više novinarki, saradnica… Jesmo li bile vrednije, jesmo li bile pametnije, tek taj „trend” je nastavljen i kada su list i radio razdvojeni.
Danas je, ako izuzmemo glavnog urednika i fotoreportera, list u ženskim rukama. Redakcija živi svoj život. Ali, uvek mi nedostaje ona stara redakcija, nedostaju mi kolege sa kojima sam delila svoje prve „Zrenjaninove” dane…
– Molim te, kad budeš išla, upali u moje ime sveću za Branku – kaže mi komšinica. – I za Ljiljnu, dodaje, dok mi skida „mace” sa kose…
