Zapravo, moramo naučiti da se radujemo malim stvarima. Zato što su velike uglavnom nedostižne, a ako i nisu – događaju se retko, dva-tri puta u životu… I svi to znaju, ali opet ne mogu da se pomire sa tim da upravo male stvari život čine snošljivim. Mada – šta može da vam život učini snošljivim, ako ste u egzistencijalnom deficitu?! A većina građana Srbije tako živi, između nemam i nije dostupno, takve prilike protežu se kroz celu modernu istoriju ove zemlje (tursko ropstvo da ne pominjemo).
Otkuda to da mi ovolika pamet danas pada na pamet? Prelistaš novine, upališ televizor, pregledaš sajtove, retki su znaci koji podstiču entuzijazam. U stvari, najviše entuzijazma proizvodi Aleksandar Vučić, ne posustaje u otvaranju, presecanju crvenih i plavih vrpci, sabiranju rastućih procenata ekonomskog rasta, najavljivanju povećanja plata i penzija (ali iz realnih izvora) i smirivanju strasti u regionu (tako da samo još siroti Vulin odgovara na provokacije iz okruženja). Ostali predsednički kandidati vide se i čuju mnogo manje, sve u cilju suzbijanja subverzivnih i plaćeničkih elemenata, povratka u propast, kreiranja nestabilnosti. Jer, taman smo se dočepali stabilnosti i prosperiteta, zar sad da se sve razgradi i upropasti?!
Da, u toku je predizborna kampanja, i tu nema oprosta. Ko ne želi da se upeca, mora da se vrati malim-velikim stvarima. Moj utisak nedelje je onaj mali dečko, od 5-6 godina, koji je, ulazeći u zrenjaninsko Pozorište na lutkarsku premijeru, držeći se majci za ruku, ponavljao odlučnim glasom: „I zato nema nikakvog razloga da se bojim, jel’ tako, mama, jel’ tako!?” Hrabrio je samog sebe, očito ponavljajući reči kojima su ga roditelji pripremali za taj kritični momenat, kad se pogase sva svetla u sali, pre nego što se upale svetla pozornice…
