„Ja kod kuće sama sam; na sto mesta zvala sam; pitala za tebe sve; ali nigde nema te“.
Da li obraćate pažnju dok vozite? Ne mislim samo na ostale učesnike u saobraćaju od kojih vam zavisi bezbedan prolazak drumovima. Na primer, u kojoj meri vam privlače pažnju ogromni automobili koji su počeli da dominaraju našim cestama. Ne znam im naziv marke, ali bi ih neki Pavićev junak možda nazvao „džip“.
Nije mi bilo teško, analizirao sam „elitu“. Shvatio sam da se vozači ipak razlikuju po polovima. Žene su uglavnom sređene i uvek na telefonu. Posmatraju ostale sa visine. Muškarci, po pravilu, nose naočare za sunce. Deluju zabrinuto i namrgođeno. Pokušavaju da nametnu utisak da dominaraju kolovozima.
Svi navedeni likovi nisu izmišljeni. Po pravilu, oni su deo sistema koji im je omogućio da budu za volanom nečeg što im ne pripada, a da toga nisu svesni. Ophrvani su hormonima i ličnim frustracijama. No, ne shvataju da ih iskorak u „elitu“ vodi ka onome koji se pominje u naslovu ovog teksta. A on više nije među nama…
„Hoću da mi kupiš džip, džip; nije važno koji tip“ (Sonja Mitrović Hani).
