Kao mladi trener, sa samo 34 godine, Tomislav Manojlović je imao ogromne zasluge za ulazak Proletera u Prvu saveznu ligu. To je posle istorijske utakmice u kvalifikacijama 16. jula 1973. godine konstatovao i dugogodišnji urednik sportske rubrike „Zrenjanina” Vasa Atanisiju. U odlučujućim mečevima zrenjaninski tim je u dve utakmice bio bolji od Maribora. Pedeset godina nakon tog uspeha razgovaramo sa trenerom Manojlovićem. Sreli smo se u stoletnom Karađorđevom parku, ispred Gradskog stadiona.
– U prvoj utakmici u Mariboru izgubili smo sa 3:1. Na revanš meču u Zrenjaninu na stadionu je bilo više od 20.000 navijača. Proleter je trijumfovao sa 3:0, a nakon utakmice usledilo je veliko slavlje. Sav trud, rad i vera u fudbalere su se isplatili. To su najradosniji trenuci u mojoj karijeri – istakao je Manojlović koji je zakoračio u 84. godinu života.
Podsetili smo ga na njegovu igračku karijeru i vreme kada je Proleter bio jedan od najpoznatijih klubova u Jugoslaviji.
– Prvi profesionalni ugovor kao fudbaler potpisao sam 1964. godine. Trener je bio Boris Marović, a ja sam došao iz Orjenta iz Rijeke, gde sam bio na školovanju. Zapravo, to je bio moj povratak u Banat, jer sam u Radničkom iz Sutjeske stekao fudbalsku afirmaciju – nastavlja naš sagovornik, evocirajući uspomene na generaciju u kojoj su bili Seleši, Drašković, Rašić, Micić, Lambi, Eksić, Kovrlija, Bjeković.…
Manojlovićeva igračka karijera u Proleteru bila je praćena čestim povredama, te je u 28. godini prestao sa aktivnim igranjem i opredelio se za trenerski posao.
Gradski stadion u Karađorđevom parku decenijama je bio poprište značajnih fudbalskih susreta. Danas je to veliko gradilište.
– Očekujem da će se uskoro poslovi završiti. Tužan sam jer se tu odavno ne igra fudbal i što nema Proletera. Pre 17 godina ugašen je jedan od prepoznatljivih simbola grada. Zrenjaninski klub je uvek bio rasadnik fudbalskih talenata i iznedrio je mnogo izuzetnih asova i reprezentativaca. Setimo se Bečejca, Galića, Bjekovića, Kovačevića, Govedarice…. Ne mogu se zaboraviti igrači kao što su Vidović, Zorić, Luburić, Soldo, Radosavljević koji su zabeležili 300 i više nastupa u dresu Proletera, kao ni tri decenije igračke i trenerske karijere Radivoja Draškovića – priča Manojlović koji je Proleter još u dva navrata devedesetih godina prošlog veka uvodio u Prvu ligu.
Legendarni trener naglašava da je u to vreme Zrenjanin, ali i ceo ovaj deo Banata živeo za fudbal i podržavao ljubimce iz Karađorđevog parka. Dres Proletera nosili su mladići iz Nakova, Melenaca, Srpske Crnje, Sutjeske, Lazareva, Banatskog Despotovca, Sečnja, Žitišta, Česterega, Lukićeva, Kleka …
– Danas se u Surdulici, Lučanima, Ivanjici, Bačkoj Topoli, uz puno poštovanje tih sredina, igra elitna fudbalska liga Zrenjanina, ne samo u tom rangu, već i daleko niže nema. Šta će nam ti reflektori i stadion, ako nema ko tu da igra – pita se Manojlović.
Nikola Božović
BOLJI OD HAJDUKA
Iz svoje duge i bogate karijere, Manojlović izdvaja i utakmicu odigranu pre četrdesetak godina. Tada je Proleter eliminisao splitski Hajduk u šesnaestini finala Kupa Jugoslavije (na penale 8:7). U regularnom vremenu bilo je 2:2. Odlučujući gol iz jedanaesterca dao je kapiten Proletera Dubljević.
BRAĆA IVIĆ
Manojlović ima velike zasluge u afirmaciji Ilije i Vladimira Ivića. Ilija je karijeru nastavio u Crvenoj zvezdi, a Vladimir je iz Proletera prešao u Partizan. Valja podsetiti da su se braća Ivić dokazala u menadžerskom i trenerskom poslu u Grčkoj, Kipru, Rusiji…
UNUCI DEDINIM STOPAMA
Proslavljeni trener ističe da je uvek imao veliku podršku porodice: supruge Milanke, sinova Nenada i Predraga. Danas je ponosan na svoje unuke Matiju (14) koji trenira fudbal, Aleksu (10) koji je zavoleo košarku, dok se unuka Jovana (10) opredelila za odbojku.
