Na podužem spisku Zrenjaninaca koji su profesionalno ili kao honorarni saradnici pisali za domaće i strane medijske kuće, penzioneru Ištvanu Precu(71) svakako pripada važno mesto. Bivši službenik Okružnog suda u Zrenjaninu, obeležava ovih dana pola veka pisanja „za novine” i računa da je u međuvremenu, u 74 dnevnih i nedeljnih glasila, odnosno periodičnoj štampi i istorijskim knjigama, objavio 3.303 teksta ilustrovanih sa 2.329 fotografija.
Pored „Zrenjanina”, njegove informacije i zapisi štampani su u „Dnevniku”, „Poljoprivredniku”, pokrajinskim glasilima na slovačkom, rumunskom i mađarskom jeziku, u „Zovu”, „Nadi”, „Komunistu” i drugim novinama i časopisima štampanim u Beogradu, ali i Zagrebu, Sarajevu…
– Kad sam davne 1969. godine, 15. aprila u osiječkom nedeljniku „Mađar kepes ujsag” objavio prvi tekst, nisam ni slutio da će mi novinarstvo ući „pod kožu” i pratiti me pola veka. Još dok sam radio u prevodilačkoj službi SO Žitište, počeo sam da sarađujem sa „Dnevnikom”, „Mađar som” i „Zrenjaninom”. I kasnije, pošto sam se preselio u Zrenjanin, novinarstvo mi je bilo svojevrsni odušak, mogućnost da iskažem kreativnost, da od zaborava sačuvam prošlost naše ravnice, povod da prođem Banatom i uzduž i popreko – priča Ištvan Prec i dodaje: – Po meni, u novinarstvu se svaki put iznova dokazuješ. Dokazuješ se urednicima i još čitaocima, a ja sam uvek to smatrao svojim diplomskim radom.
Zahvaljujući novinarskom angažmanu i radoznalosti, pre dve decenije naš sagovornik primljen je u članstvo Kulturno-istorijskog društva PČESA ( „Proleće na čenejskim slašima”) U „Pčesinim” izdanjima Prec je objavio 53 rada i 51 arhivsku fotografiju. Pisao je o istoriji Hetina, Ečke, Mužlje, životu Roma u Banatu, o dečaštvu i mladosti Janike Balaža, poznatog tamburaša. On je i autor publikacije „Od njive do stola”, u kojoj je opisano kako se u Banatu nekada oralo, sejalo, kosilo i vršilo žito, pripremao hleb i kolači…
Zbog svog angažmana na čuvanju od zaborava prošlosti Banata i Vojvodine, Ištvan Prec je dobio brojna priznanja, a član je i subotičkog Društva istoričara i muzeologa „Dudaš Đula” kao i Društva za istoriju vojvođanskih Mađara, Bačorsaga…
Ištvan Prec proučavao je i sopstvenu prošlost. Tvrdi da mu je sa majčine strane deda Kostantin Dugonić. Veli da je to prezime poznato još iz turskih ratova. Kao mogućeg pretka navodi i književnika Andriju Dugonić kome je u Segedinu podignut spomenik. O precima sa očeve strane veli da su bili prvi naseljenici Ravnog Topolovca (Katalinfalva) iz Badema. Pošto je rođen u Banatskom Dvoru, za sada je, ipak, prednost dao proučavanju prošlosti ovog mesta.
Honorar najmanje važan
Ištvan Prec nikad nije insistirao na novčanoj naknadi za svoje priloge. Veli da honorare nije odbijao, ali da mu oni nikad nisu bili povod za novinarski angažman. Najveća nagrada bili su čitaoci koji su svojim podacima dopunjavali njegove priče o prošlosti ravnice i nekadašnjem životu u njoj.
