-Moja porodica se muzikom bavi više od 100 godina. Otac je bio muzičar, pa je brat svirao, ja muziciram od šestog razreda osnovne škole – počinje priču Blagoje Kuručki. Razgovaramo u domu porodice Kurički, u „muškoj sobi”. Zidove prostorije krase fotografije dede Blagoja sa sinovima Miodragom i Krstom, zvanim Bata, i unucima Urošem i Miodragom, koji su krenuli stopama očeva i dede.
Unuke Marija i Milica ne bave se muzikom. One studiraju, jedna pedagogiju, a druga biologiju. Porodica je ponosna na njih i kažu da život muzičara nije za žene. Uroš je lane završio Srednju muzičku školu „Josif Marinković”, a Miodrag – Miša završava školu ove godine.
Petorica vrsnih muzičara ove familije često nastupaju zajedno. Ali, Blagoje, pevač i harmonikaš, kaže da se dešava da istog dana svirci budu na tri različita mesta. Uroš neretko nastupa sa svojim tatom koji je profesor muzičkog vaspitanja u OŠ „Đura Jakšić”. Miša svira i sa drugarima na žurkama. Blagoje, koji ima 58 godina muzičke karijere, kaže da bira gde će i šta svirati.
– Prošao sam svašta, svirao na svakakvim događajima, pa čak i na sahranama. Samo što još popa nisam bio – uz lalinski naglasak i širok osmeh govori najstariji Kuručki.
Kada sviraju zajedno uklapaju se kao puzle, kaže stariji unuk. Ističe da im muzike nikad nije dosta i da ni on ni Miša nisu imali neprijatnih trenutaka kada su svirali. Deda Blagoje, ipak, veli da nije sve jedno raditi sa pijanim ljudima.
– Najbitnije je da čovek voli ono što radi. Sećam se početaka, prvu svadbu sam svirao 1958. godine. Od tada do danas gledam kako se menjaju ljudi i trendovi. Kada sam počinjao, nije bilo ozvučenja, ni televizora, nismo imali ni radio. Nismo znali strane pesme. Kada smo dobili TV, postao je popularan „San Remo”, nastali su novi šlageri, pa smo pevali i svirali i strane pesme – „Palomu” i, kako se to kaže, „ingliš valcer”, ali i „To davno beše, sećam se ja…”. Ljudi žale za tim vremenima, pokušavaju da ih ožive… Sve dolazi i prolazi, tako se menjaju i muzički ukusi. Sada traže narodnjake, ali za to su zaduženi najmlađi članovi orkestra, u to se oni bolje razumeju – zaključuje Blagoje Kuručki.
Ne menja se činjenica da devojke i dalje vole muzičare. Deda Blagoje je u šestom razredu osnovne škole bio okružen devojkama iz osmog, a njegov unuk Miodrag tvrdi da muzičari i danas privlače lepši pol.
Uroš i Miodrag tvrde da nemaju tremu i da se bez reči razumeju koju će pesmu da sviraju, ali deda, njihov uzor, kaže da je trema dobra stvar. Seća se kako mu je pao kamen sa srca kada je gostovao na RTS-u sa najmlađim unukom.
– Unuk mi je rekao: „Deda, ako ja pogrešim, ti nastavi, a ja ću se sam ubaciti”. To me je oduševilo. Mnogi stanu i zbune se, odustanu, ali ne i naš Miša. On je pravi talenat – hvali Blagoje najmlađeg naslednika.
LEPO JE BITI ŽENA MUZIČARA
Blagoje Kuručki i njegova životna saputnica Ružica nedavno su proslavili 50 godina braka.
– Dolazio je kući kasno ili rano ujutru. Venčali smo se mladi, bili srećni, stvorili porodicu. Ne mogu da se žalim, lepo je biti žena muzičara – konstatuje Ružica.
