Najviše priznanje u oblasti grafike stiglo je na adresu naše poznate sugrađanke. „Veliki pečat” Grafičkog kolektiva za 2025. dodeljen je krajem maja Milici Bjelanović za rad u visokoj štampi nazvan „Monolog”. Kako je objasnila, nagrađeno delo pripada ciklusu „Sublimacije”. Referira na svakodnevicu koja poslednjih meseci uopšte nije uobičajena. Umetnica objašnjava da su odnosi u društvu i među ljudima simbolično prikazani kroz motiv stolice.
Čitav minimalizam i svođenje deo je dugogodišnje prakse i iskustva Bjelanovićeve, koja je na stvaralačkoj sceni prisutna više od četiri decenije. Teoretičari umetnosti njen rad iščitavaju kao obnovu klasičnih značenja i povratak temeljima autonomnog grafičkog jezika. Na toj poziciji nalazi se od samog početka karijere.
Izlagačku aktivnost započela je još kao studentkinja. Ostala je dosledna da svoj rad zasniva na nekoliko medija. Na prvom mestu to je grafika, zatim bira crteže i kolaže, sa povremenim iskoracima u slikarstvo.
Milica Bjelanović je rođena u Zrenjaninu 1960. Diplomirala je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 1988, gde je završila i postdiplomske studije, u klasi profesora Živka Đaka. Članica je SULUV-a od 1989. Izlagala je na više od 150 grupnih postavki u zemlji i inostranstvu (Japan, Španija, Poljska, Švedska, Ujedinjeni Arapski Emirati, Francuska, Mađarska, Severna Makedonija, Tajvan). Učestvovala je u radu više od 30 likovnih kolonija, u Srbiji, regionu i Evropi. Radovi joj se nalaze u galerijama i privatnim kolekcijama širom sveta. Između ostalog, i u Muzeju savremene umetnosti Tajvana. Koliko Vam znači najnovije priznanje?
– Reč je o najvećoj nagradi za domaće autore. Upravo zato je svi grafičari i priželjkuju. Znači mi mnogo, jer je potvrda celokupnog mog rada. Ukazuje da sam na dobrom putu, na tragu svega o čemu razmišljam i težim. Nisam nikada radila ništa komercijalno, niti odustala od prvobitnih ideja. Radim kako mislim da treba. Ne trudim se da se to nekome svidi, već da bude dobro. To su dve različite kategorije, lepo i dobro. Šta Vas je inspirislo da stvorite „Monolog”?
– Pripada ciklusu „Sublimacije”. To su široka i duboka razmišljanja koja su me dovela do tih finalnih radova. Bavila sam se stanjem u društvu, odnosima među ljudima, parovima, porodicama, na sociološki i psihološki način. Pošto se u poslednje vreme trudim da redukujem stvari, da što jednostavnije kažem to što mislim, otprilike kao haiku u likovnoj umetnosti, odlučila sam se za stolicu. Ona je simbol koji može da predstavi i čoveka i neku poziciju u društvu. Potpuno sam je ogolila, pretvorila u jedan znak, koji je praktično grafički i likovni, i njime sam baratala. Tako je nastao „Monolog”. Da li protesti studenata i građana teraju umetnika na razmišljanje ?
– Kako da ne. „Monolog” i jeste proizašao iz ovog stanja u društvu. Bez obzira što nikada nisam bila angažovana, već sam se više bavila likovnošću. Međutim, ovo sada, u poslednje vreme, prosto tera na razmišljanje. Ne može se biti ravnodušan. Koji se motivi i teme protežu kroz Vaš rad ?
– Ovog puta motiv mi je bila stolica, zapravo razmišljanje o mestu čoveka u društvu. Uvek je to neki unutrašnji nemir ili razmišljanje o nečemu. Bilo je svega. Prirode, zatim šuma gde se tražilo svetlo, mostova. To su takođe grafike, otisci pukotina sa mostova. Bilo je raznih tehnika kojima sam se bavila. U poslednje vreme su uglavnom linorezi, jer su mi potrebne površine i čiste forme, a to je najlakše linoleumom postići. Zaljubljenik sam u akvatintu. Radim i dalje suvu iglu. Kombinujem sve te tehnike na jednom papiru. Kada sam pripremala retrospektivnu izložbu, uvidela sam da je svaki moj ciklus različit, kao da pripada nekoj drugoj osobi. Tako se, u stvari, može i videti proces. Ipak je to 40 godina intenzivnog rada. A ne može čovek uvek raditi isto. Na koji način ideju pretačete u delo?
– Uvek započinjem misaonim procesom, konfliktima u sebi, idejom i razradom. Kad se taj proces završi, nastane delo. Sve ostalo je pesma. Najlakše je uraditi sliku, grafiku, skulpturu. Najteži proces stvaranja je faza kada umetnik dođe do ideje i kada se upusti u razmišljanje. To se ne uči na akademiji, već kroz život i rad. Zašto ste odabrali upravo grafiku? Da li biste ponovili taj izbor?
– Mislim da bih. S tim što sam jako volela i vajarstvo, ali se nisam usudila da odem na taj odsek. Možda bih se sada malo više posvetila skulpturi. Nekako mi je ta sfera neostvarena želja, da se u njoj pokažem i dokažem. Koliko je Zrenjanin obeležio Vaš život i rad?
– Nisam ga nikada napuštala, sem tokom školovanja. Sve što sam stvarala vezano je za Zrenjanin. Svuda ga ima, u meni i oko mene. Imamo divne ljude, puno je talentovanih, kreativnih. Ipak, umetnik ne može da živi samo od prodaje dela. Zato sam prihvatila poziv da radim u prosveti. U školi sam i završila svoj radni vek. To mi je pomoglo da nikada ne skrenem sa nekih svojih trasiranih staza u razmišljanju i stvaralaštvu.
