Na poslednjem skupštinskom zasedanju, 11. oktobra, Dejan Karlečik razrešen je dužnosti čelnika jedne od najvažnijih ustanova kulture. Rukovođenje pozorištem preuzeo je Uroš Pavlov, programski direktor „Karlovac film festivala”. Do sada malo poznat ovdašnjoj javnosti, Pavlov je rođen 1992. godine u Kikindi. Detinjstvo je proveo u Srpskoj Crnji.
Diplomirao je na Odseku za komparativnu književnost sa teorijom na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bavi se dramaturgijom, pisanjem, retorikom, pozorištem i filmom. Prema sopstvenom priznanju, polje interesovanja su mu kultura govora i javni govor.
Dobitnik je nagrade u slavu Zorana Đinđića na republičkom takmičenju „Besede u Zoranovu čast” 2012. godine. Laureat je i regionalnog festivala „Svetlost reči” 2012. i 2015. sa govorom o značaju kulture. Autor je zbirke „Nebo su razgažene cipele” koja je pobedila na konkursu za prvu knjigu u organizaciji „Banatskog kulturnog centra” i Grada Kikinde. Dobitnik je priznanja za književnost „Stevan Sremac” u Elemiru za 2023, a bio je u užem izboru za nagradu „Miroslav Antić”. Uroš Pavlov nedavno je zasluži priznanje „Pavle Marković Adamov”. Dodeljuje ga Kulturni centar „Karlovačka umetnička radionica” i časopis za književnost „Krovovi”. Bio je, kako objašnjava, zaposlen u Pokrajinskoj vladi AP Vojvodine. Kako ste se, i kada „zarazili” kulturom?
– Kultura je deo mog života od detinjstva. Uvek sam imao interesovanja, podrške i strpljenja za tu vrstu sadržaja. Smatrao sam da je ona osnovna komponenta svakog zdravog okruženja, jer utiče na karakter društvenih odnosa i sam ambijent u celini. Zato moramo oprezno sa kulturom. Ne sme da zavisi od tržišta, opšteg ukusa i onog palanačkog. Kakve su Vam uspomene iz rodnog kraja? Bili ste ovog leta sa svojom poezijom gost Liparskih večeri?
– Godinama sam vezan za ovu manifestaciju i za svoj zavičaj. Nekako, to je uvek bilo povezano sa književnošću. Svi smo se bavili time, tako da nije moglo da se desi da neko ima veze sa Crnjom, a da nema veze sa Đurom Jakšićem. U narednoj godini planiram da uradim dokumentarni film o njemu. Prethodno sam priređivao dokumentarce o znamenitim ličnostima iz malih mesta Vojvodine (Urošu Prediću, Stevanu Aleksiću, Momčilu Tapavici, Raši Radujkovu). Kako se sva ta različita interesovanja kod Vas sabiraju?
– Ne mislim da je sve to različito, već donekle srodno. Retorika i poezija su ipak i iznad svega nešto što me najviše određuje.
Sa kavim ambicijama preuzimate rukovođenje zrenjaninskim teatrom?
– Velika je odgovornost, izazov i sjajna prilika, naorčito kroz repertoarsku politiku, da se formira program i radi na ukusu. Namera mi je da se pozorište okrene onome čemu bi trebalo, a to su klasici i lektire. Šta Vas lično najviše privlači? Da li je to klasičan repertoar?
– Uglavnom da. To je ono što me impresionira zbog sjajnih pisaca sa kojima dobijate gotov materijal, koji u potpunosti oživi, u izvedbi sjajnih glumaca i rediteljske vizije. Kakvi su Vaši planovi?
– Rano je još o tome govoriti. Postoji nacrt, i za sada dobro idemo trasiranim putem koji je rukovodstvo ovog pozorišta utabalo. Želim da pohvalim i rad prethodnog upravnika Dejana Karličeka. Zatekao sam odličan ansambl, a imamo mogućnost i da angažujemo dobre reditelje. Osim toga, Zrenjanin već ima posvećenu publiku, sa izgrađenim ukusom. Šta zaposleni i publika mogu da očekuju u narednom periodu ?
– Predstoji nam nekoliko dogovorenih projekta, kako na dramskoj, tako i na lutkarskoj sceni. Oni su lokal-patriotski, tiču se grada Zrenjanina, njegovih žitelja i možemo očekivati dobre reditelje i kvalitetne predstave.
Sledeće godine Zrenjanin je nacionalna prestonica kulture. Kakva je uloga pozorišta?
– Može se slobodno reći da je naš kolektiv nosilac značajnog dela projekata, koji je implementirala koleginica Ivana Kukolj Solarov. Šta današnjem društvu znači teatar?
– Pozorište može imati vrlo važnu ulogu u vaspitanju publike. U sebi nosi didaktički karakter. Može se reći i da u Aristotelovskom smislu pruža katarzu. Služi i da kritikuje, preispituje, da nas uputi, ali i natera na promišljanje.
