Dragi u Kristu,
Čovek se susreće u svom životu, čak i ne želeći, sa žalosnom činjenicom da i pored najbolje volje nije u stanju da živi uvek onako kako bi hteo, da bude dobar, u miru sa sobom i drugima. Štaviše, nekad znamo ne samo nehotično, nego i namerno da pokvarimo stvari, da upropastimo nešto što je inače, samo po sebi, dobro i važno.
Ovo se odnosi ne samo na stvari, nego još više na naše međuljudske odnose, naš odnos prema Bogu, stvorenom svetu, pa čak i prema nama samima. Posle takvih iskustava, kad ostanemo sami, u tišini našeg srca, rađa se žudnja i želja da ovi neuspesi, greške, slabosti i uvrede nestanu iz našega života, da se stvari opet vrate u normalu, da naši odnosi opet budu u redu. Najviše nas tište ona iskustva koja su plod našeg greha, namernih propusta ili akcija. Povrede koje nanosimo drugima, pa i samom Bogu, stvorenom svetu ili ljudima, ranjavaju i nas, tište nas, ne ostavljaju nas u miru.
Posledice loših dela mi, ljudi, možemo nekada i popraviti. Ali, izvaditi i uništiti trn greha u našim srcima, moramo priznati, ne možemo sami. Bog je u svom Sinu pokazao da to samo On može. On može ozdraviti i najdublju ranu. Iz ovog procesa ozdravljenja rađa se novi život, dolazi do sazrevanja svih plodova naše egzistencije, dolazi do uskrsnuća. I to onda, ako ne pokušavamo da pobegnemo od patnje, osećaja greha, svojih neuspeha, nego ako prihvatimo našu ranjivost, naše slabosti i promašaje. Upravo to je radio Isus Krist kada su ga pismoznanci i farizeji predali rimskoj vlasti, a Poncije Pilat zatim osudio na smrt na križu. On je umro na dan Velikog petka, ali je tri dana kasnije uskrsnuo da bi nam pokazao svetlo večnoga života.
To je ono što slavimo svake godine u vreme Korizme i Uskrsa. Isusovo uskrsnuće je tu u nama, svakoga dana našega života. Bog, u svojoj dobroti, svakog Uskrsa nas „prodrma” da bi svest o ovoj velikoj istini bila opet sveža i delotvorna u našem životu.
Po krštenju svi smo mi postali dionici Isusove smrti i uskrsnuća. Ovo saznanje vodi naš život, ali ako ova istina postane samo obična rečenica, pusta floskula, ili učenje bez prakse, onda se svetlo uskrsnuća polako gubi iz našega života, iz naše stvarnosti. Tako ovo svetlo postaje sve nedostupnije za nas. Po snazi krštenja, međutim, mi imamo uvek sposobnost da tražimo dobro, lepo u našem životu, da radimo na ostvarenju ovih vrednosti.
U ovo vreme pandemije, u vreme zatvaranja i ograničenja, uskrsno vreme ne može biti zatvoreno i ograničeno. Uskrs, sa svom svojom radošću i snagom, koja menja i formira nas i naše živote, ne može biti zatvoren događaj, ili ograničeno iskustvo. Jer Uskrs se realizuje u celom stvorenom svetu, a posebno u našim srcima. Uskrsli Isus je s nama svakog trenutka našega života, uvek nas nanovo zove i šalje u svet da tamo budemo svedoci života, a ne smrti i propasti. Kako to možemo ostvariti? Ako hodamo putem čovekoljublja i Bogoljublja. Ako čitamo reči Svetoga pisma, tražeći smisao tih reči, i ako sudelujemo u slavlju Euharistije, provodeći vreme s njim i doživljavajući s njim, u tišini ovog sakramenta, njegovu ljubav. Ako pak tu ljubav, koja izvire iz dubine Božije ljubavi, budemo delili sa našim bližnjima, tada ćemo biti svedoci uskrsnuća za sve koji nas susreću na putevima života.
Slušajući reč Božju i slaveći svetu Euharistiju, Bog ozdravljuje naše rane, briše naše grehe, daje nam novu snagu za svagdašnji život, i to upravo u svetlu uskrsnuća i novoga života! Iz ovog iskustva crpimo nadu, i ne samo nadu, nego i pozitivno delovanje.
Na uskrsnu nedelju, za vreme Svete Mise, obnavljamo naša krsna obećanja. Ova praksa oživljuje u nama najveću tajnu i bit našega kršćanskog života: Isus je umro za nas – mi smo umrli zajedno sa njim, Isus je uskrsnuo za nas – i mi smo uskrsnuli zajedno s njim. Na večni život. Nemojmo to zaboraviti, ni onda, kada nam ne ide baš najbolje, kako bismo to mi hteli, ili kada smo nešto pokvarili. Svetlo uskrsnuća znači da pred Bogom i za Boga uvek postoji šansa da počnemo nešto dobro, nešto novo, da možemo uvek ozdraviti.
Pogledajmo u sebe same i zapitajmo se: šta je meni danas najpotrebnije, šta je to najtamnije i najskrivenije u mom životu i mojoj svesti što bi svetlost uskrsnuća mogla obasjati i promeniti? Dozvolimo da i u najtajniji kutak našeg života dopre svetlost uskrsnuća i probudi novi život tamo gde prema svim ljudskim merilima vlada strah i smrt. Neka nam svetlost Božja, svetlost uskrsnuća, daruje snagu života i neka nas obasja u tami naših slabosti, kako bismo mogli prepoznati uskrslog Gospodina Isusa Krista.
Srećan Uskrs svima vama! Dr Ladislav Nemet SVD Zrenjaninski biskup
