Njihovi činovi nisu važni samo za Vojsku Srbije, već to treba da bude poruka poslodavcima da su oni, sem redovnog studijskog programa, završili i školu za uzvišenu misiju – odbranu otadžbine. Rezervni oficiri su tihi junaci na svojim radnim mestima.
Svoje činove ne stavljaju u prvi plan, posvećeni su poslu na način kako su to učili na redovnom fakultetu, ali i onom koji je zahtevao vojnu obuku i fizičke napore. Predstavićemo neke od rezervnih vojnih starešina iz zrenjaninske organizacije. Zajedničko im je da su mladi, obrazovani i uspešni u svom poslu, a odlukom da postanu starešine, postali i bolji ljudi i unapredili svoje radne biografije.
Da bi neko postao rezervni oficir, mora najpre da ima završenu visoku školu ili fakultet. Na kursu je sličan program kao na Vojnoj akademiji, ali je obim gradiva sažet i prilagođen šestomesečnom boravku u kasarni.
APOTEKARLA JELENA
Malo ko od pacijenata koji dolaze u novosadsku apoteku „Novolek” naslućuje da se iza lepog lica i osmeha apotekarke Jelene Tomić krije oficirski duh. Ne hvali se ona svojim činom, a kada to nekome i ispriča, sagovornici su zadivljeni.
Jelena je čin potporučnika okačila na epolete nakon kursa za rezervne oficire koji je pohađala od septembra 2015. do februara 2016. godine. Bio je to, kako kaže, veliki izazov. Testirala je svoje mogućnosti i uspela. Još uvek su joj živa sećanja na prvi dan u kasarni, jutarnje smotre, dežurstva, gađanja, stažiranje u jedinici u Zrenjaninu…
Posao apotekarke je odgovoran, zahteva tačnost, preciznost, posvećenost, koncentraciju i dobru komunikaciju sa pacijentima. Izuzetno je lepo kada pomažete ljudima, poručuje Jelena. Takav osećaj ima oficir i vojnik uopšte, jer mu je prvi zadatak da bude uz svoj narod i da mu pomogne. Zato nije čudo što je lako spojila posao apotekarke i rezervnog oficira.
– Kurs mi je pomogao da postanem psihički i fizički spremnija za veće napore i izazove, kao i da se obučim za opasnosti koje nisu svakodnevne. Bila sam disciplinovana i odgovorna i pre vojne obuke, a u uniformi sam videla pravu primenu takvog odnosa prema životu, što mi danas pomaže u okviru redovnog posla. U srcu su mi ostala dva događaja sa kursa, polaganje zakletve u Somboru i promocija najmlađih rezervnih oficira na Vojnoj akademiji. To se ne zaboravlja – kaže Jelena Tomić, potporučnik intendantske službe.
OSTVARENA ŽELJA
Njen kolega iz 103. klase Kursa za rezervne intendantske oficire Borko Raković, trenutno asistent menadžera u zrenjaninskoj kompaniji „BB trejd”. Pred sobom na stolu ima računar, a u glavi organizacioni zadatak kako da u 151 maloprodajni objekat rasporedi robu. Mnogo detalja treba držati pod kontrolom, te kontaktirati kolege, kojih ima kao u jednoj pešadijskoj četi.
Sa obuke pamti jutarnju užurbanost koja se završavala smotrom, kao i to da je do duboko u noć učio vojnu etiku. Stažirao je u Zaječaru i, kako kaže, dva meseca upoznavao kasarnu, a i ona njega.
– Bio sam student kada je doneta uredba o ukidanju obaveze služenja vojnog roka. Ta vest nije promenila kod mene ništa, jer sam znao da ću odslužiti dobrovoljno. To sam želeo i smatrao da je to čast. Posebno sam srećan što sam čin dobio nakon kursa u Vojnoj akademiji, izuzetnoj visokoškolskoj ustanovi. Vojska je učvrstila neka moja moralna načela, od kojih je jedno da posao obavim najbolje što mogu. Možda to neko neće oceniti kao dovoljno, ali treba da zna da sam dao maksimum. Takođe sam naučio da poštujem kolegu, jer smo saborci u istom poslu – prenosi potporučnik Borko Raković utiske o uticaju Kursa za rezervne oficire na posao koji danas obavlja.
ODGOVORNOST, ZNANJA I VEŠTINE
Slično razmišlja i Luka Srdić, instruktor vožnje u Auto-školi „023” u Zrenjaninu. On u okviru svog posla ima veoma važnu ulogu – da oni koje uči budu odgovorni u vožnji, jer samo tako doprinose bezbednosti u saobraćaju.
– Znanja i veštine sa kursa su mi pomogli u obavljanju svakodnevnih aktivnosti o čemu nisam razmišljao pre odsluženja vojnog roka. Naime, kada sam završio studije, želeo sam da odslužim vojni rok, smatrajući da je to patriotska dužnost. Kada sam otišao da se prijavim za dobrovoljno služenje u CMO Zrenjanin, predložili su mi da budem rezervni oficir. Pristao sam i nisam se pokajao – kaže Luka Srdić.
Ovi mladi oficiri ističu da su zahvaljujući Organizaciji rezervnih vojnih starešina Zrenjanina učestvovali u brojnim akcijama korisnim za društvenu zajednicu. Bili su u prvim redovima na uređenju spomenika palim rodoljubima u Mihajlovu, ali i tokom promocije organizacije u okviru tehničko-taktičkih zborova koje je organizovala Komanda za razvoj Banatske brigade, a gde su učenicima srednjih škola odgovarali na pitanja vezana za Vojsku Srbije.
Svojevremeno, dok je Organizacija rezervnih vojnih starešina imala širi značaj u državi, prednost prilikom zaposlenja imali su upravo ovi kadrovi. Više nije tako, ali danas rezervni oficiri to i ne traže, a mogli bi sa punim pravom, jer su obučavani da rade pod pritiskom. Poslodavci to najčešće ne cene. Po pravilu, saznaju da im je zaposleni rezervni oficir tek kad dobije poziv za vojnu vežbu zbog koje mora da odsustvuje sa posla.
POZITIVNA ISKUSTVA
Danica Marinkov, rezervni potporučnik intendantske službe, bila je slušalac kursa 103. klase. Nosi pozitivna iskustva iz Vojne akademije u Beogradu i stažiranja u intendantskoj bazi u Novom Sadu. Dosta toga nepoznatog do tada je savladala, a potom očekivala više da stečeno znanje primeni.
– Ne može se zaboraviti kako smo na specijalističkoj obuci učili da izradimo peć za pečenje vojničkog hleba taina u terenskim uslovima. Ostalo mi je u sećanju i predavanje iz etike.
Neke navike sa kursa, kao što je fizičko vežbanje, zadržala sam i u civilstvu, ali nažalost najveći deo stečenih veština nisu prepoznali poslodavci. Moj motiv da budem rezervni oficir je bila porodična tradicija i želja da nastavim da radim u Vojsci Srbije, što se nije dogodilo – kaže Zrenjaninka Danica Marinkov, koja je trenutno zaposlena u jednoj firmi koja se bavi obezbeđenjem.
PODOFICIRSKA STALOŽENOST
Zrenjaninac Ognjen Dulović opredelio se da pohađa kurs za rezervne podoficire oktobra 2016. godine. Bilo je to u Pančevu, a obuka za izviđače je potpuno promenila njegov životni put.
– Radio sam kao službenik obezbeđenja bez oružja i stečena znanja iz vojske su mi dobrodošli kod procene situacije i načina rešavanja konflikata. Radio sam u studentskom domu, gde su mladi ljudi puni života, koje ponekad treba i smirivati, upućivati, razgovarati o problemima. Motiv da postanem podoficir je što sam želeo da se obučavam u toj oblasti, ali i da na taj način ostanem deo Vojske Srbije – kaže Ognjen.
