Prethodna godina bila je veoma specifična, ali za Crveni krst Zrenjanin veoma posebna, jer su članovi njene organizacije obeležili značajan jubilej – 140 godina postojanja. Tim povodom je u oktobru prošle godine priređena svečana akademija u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović”, kada je predstavljena monografska publikacija „Tradicija humanosti: 140 godina Crvenog krsta Zrenjanin”.
– Sa ovako dugom tradicijom, Crveni krst predstavlja jednu od najstarijih ustanova u gradu i šire. Započevši svoj životni vek, davne 1880. u ondašnjem Velikom Bečkereku, do danas je nebrojano puta potvrdio da je nosilac i čuvar humanosti i ljubavi prema bližnjima u nevolji. Malo je organizacija poput naše koje nisu prekidale svoj rad i imale su aktivnosti i u najtežim trenucima – kaže Aleksandra Tanasijević, sekretarka Crvenog krsta.
Kome je posvećena monografska publikacija?
– Naime, jedan od glavnih zadataka u godini velikog jubileja bio je da na odgovarajući način dokumentujemo naše postojanje i rad u proteklih 140 godina. U pitanju je bogato ilustrovana, raskošno opremljena i fotografski izdašna publikacija snabdevena naučno-kritičkim aparatom, u čije smo pisanje, autori dr Filip Krčmar, Vesna Karavida i ja, uložili dvogodišnji istraživački rad i trud.
Na njenom sadržaju zasnovana je izložbena postavka, koja je bila otvorena u foajeu Pozorišta, a danas se može pogledati u prostorijama Crvenog krsta. Sa ponosom smo odali dužnu počast zaslužnim pojedincima, koji su se nalazili na njegovom čelu od kraja sedamdesetih godina prošlog veka do današnjih dana.
Tokom vanrednog stanja volonteri su dali ogroman doprinos u pružanju pomoći ugroženom stanovništvu. Šta se promenilo nakon godinu dana?
– Crveni krst se našao suočen sa izazovom sa kakvim se do sada nije suočavao – proglašenjem pandemije virusa korona i uvođenjem vanrednog stanja, kao i potrebom za pružanjem pomoći najugroženijim sugrađanima. Na njega je odgovorio spremno, posvedočivši još jednom doslednost u svojoj humanosti i spremnost da nesebično pomogne zajednici kojoj pripada.
Volonteri su pružali pomoć ugroženim sugrađanima (pre svega, najstarijima) kada se o virusu znalo vrlo malo, kako o načinima prenošenja tako i o načinima zaštite, što je veoma hrabro. Ni posle godinu dana nije se promenilo mnogo. Volonteri i dalje pružaju pomoć sugrađanima, samo su aktivnosti drugačije i prilagođene potrebama zajednice.
Na kojim aktivnostima su još angažovani? Oni i sada nesebično pomažu na vakcinalnim punktovima.
– Mladi volonteri su poslednjih godina prisutni na gotovo svim značajnijim gradskim, sportskim i kulturnim manifestacijama i postali su svojevrstan brend. Svakodnevno ih možete videti na vakcinalnom punktu u hali „Medison”, gde ljubazno dočekuju sugrađane i pružaju im potrebnu pomoć.
Organizaciono smo unapredili sistem, formirali timove mladih volontera, a u toku prethodne godine i danas na vakcionalnim punktovima učestvuje više od 80 volontera.
Veliki broj volonterskih sati ostvaren je realizacijom dve bazične aktivnosti za koje smo u toku prethodne godine morali da pronađemo najbolji mogući način da se odvijaju u kontinuitetu – akcija dobrovoljnog davanja krvi i distribucija toplih obroka i paketa hrane u okviru programa „Narodna kuhinja”.
Organizacija Crvenog krsta je nagrađena Nagradom Grada Zrenjanina. Koliko vam imponuje takvo priznanje?
– Prestižno priznanje volonterima Crvenog krsta došlo je upravo u godini obeležavanja značajnog jubileja i u godini u kojoj je Organizacija stavljena pred novi veliki ispit i položila ga sa najvišom ocenom, pre svega zahvaljujući angažovanju mladih volontera u vreme vanrednog stanja. Ovo je još jedan dokaz da se volonterski rad više poštuje. Posebno nam je zadovoljstvo kada mladi volonteri, osim lične afirmacije i usavršavanja kroz volonterski rad dožive i zasluženo uvažavanje, ali i dodatni motiv i obavezu koje je ova Nagrada donela.
Kako se kao sekretarka nosite sa svim izazovima?
– Radim posao koji volim i to mi daje snagu da se često hvatam u koštac sa ne malim izazovima. U tome mi pomaže mali, ali sjajan tim ljudi, a koji Crveni krst doživljavaju kao svoj drugi dom, često obavljajući poslove sa volonterima van radnog vremena.
Rad u Crvenom krstu je nešto posebno, zahteva često velika odricanja, tananu empatiju, ali i veštinu postavljanja granice u emotivnom pristupu i „proživljavanju” doživljaja korisnika. Često reagujemo i radimo sa unošenjem previše emocija, ali i posle mnogo godina verujem da je to jedini pravi način za rad u ovakvoj organizaciji.
Crveni krst je bio u nezavidnom položaju kada ste došli na čelo ustanove, ali je opstao zahvaljujući Vašem trudu. Na šta ste najviše ponosni?
– Organizacija Crvenog krsta je zaista prošla kroz mnoga turbulentna vremena. Od 1996. do 1998. godine radila sam ovde kao stručna saradnica. U organizaciju sam se vratila 2002. godine u trenutku kada su problemi bili veoma izraženi, a status i položaj nezavidni. Naporno smo radili da postojeće probleme prevaziđemo. Ponosna sam što je danas Organizacija prepoznatljivija i što je njen rad daleko više uvažen, nego što je to bio slučaj pre gotovo dve decenije kada sam došla na njeno čelo. Zasluge idu predanom i vrednom radu zaposlenih i volontera i poslednjih 20 godina mukotrpno građenom poverenju. A kažu da se poverenje stiče godinama, gubi u trenu, kao i da je potrebna večnost da se povrati. Upravo zato, radićemo najbolje što možemo raspoloživim sredstvima da to poverenje sačuvamo.
Da li je sport doprineo i uticao da budete odgovorni, s obzirom da ste se mačevanjem dugo bavili?
– Mačevanje je bilo značajan i intenzivan deo mog života više od decenije, a danas je ostalo moja velika ljubav. Kao i svaki sport, a posebno borilački, uticao je na razvoj moje ličnosti. Doprinelo je da mnogo naučim o džentlmentskom i fer odnosu sa ljudima, ali i da se borim i da nikada ne odustajem. Upravo mi je upornost, koja je nezaobilazna osobina dobrog sportiste, pomogla da prebrodim mnoge poslovne izazove.
Mačevalački trening usavršava fizičke veštine pojedinca, ali vas uči da brzo razmišljate, pravovremeno reagujete, postavljate ciljeve, izgrađujete taktike, a makar deo ovih sposobnosti je više nego dragocen u poslu kojim se bavim. Odgovornost (na momente prevelika) je, osim sporta, došla prirodno, kako iz porodice, tako i iz vaspitanja generacije kojoj pripadam. Inače danas slovi šala da je mačevanje idealan sport u vreme pandemije – mačevaoci uvek imaju masku i rukavice, a tokom borbe im je najvažnije držanje distance!
Vaš otac Voja Mraković, inženjer hortikulture, 30 godina je proveo radeći posao stručnog nadzora za zelenilo u gradskom javnom preduzeću. Šta ste naučili od njega, a primenjujete u svom poslu?
– Imala sam sreću da odrastem u zdravoj porodici koja je sestri i meni u svemu bila podrška. Od roditelja smo naučile mnogo, a pre svega, da budemo čestiti i dobri ljudi što nam je omogućilo da živeći i radeći na način na koji to činimo uvek možemo da idemo uzdignute glave. Od oca mnogo učim i danas i trudim se da upijem bar deo njegovog znanja i iskustva.
Kao strasni zaljubljenik u svoj grad, ali i veliki poznavalac njegove istorije, naučio me je da volim i čuvam svoj grad i ljude u njemu, što mi umnogome danas pomaže u poslu. Želim da verujem da ću i ja po završetku svog radnog veka ostaviti bar mali doprinos u stremljenju da naš grad bude još bolje i lepše mesto za život, kao što je to on u značajnoj meri učinio.
Kako je biti žena, supruga, majka i sekretarka Crvenog krsta?
– Dobivši ravnopravnost za koju su se toliko borile, ženama danas nije nimalo lako da se ostvare kao supruge, majke, domaćice, poslovne žene… Poseban je izazov biti uspešna žena u još uvek pretežno „muškom” i surovom poslovnom svetu.
Danas, uz odraslu ćerku koja je završila osnovne i završava master studije i uz veliko razumevanje porodice, mogu nesebično da posvetim veći deo vremena poslu. To mi je omogućilo da, između ostalog, u toku prethodne dve godine veliki broj dana i noći provedem dajući svoj doprinos nastanku prve monografske publikacije o Crvenom krstu na koju sam izuzetno ponosna.
Međutim, pre dve decenije, uz malo dete i sve obaveze koje porodični život nosi, samo zahvaljujući velikoj podršci i pomoći porodice uspevala sam da se poslu posvetim na jedini način koji smatram ispravnim – otvorenog srca, dajući sebe često i više nego što mislimo da možemo.
Kakvi su planovi u narednom periodu?
– Planovi Crvenog krsta su se godinama unazad pokazali ambicioznim, iako to pre nisu bili jer nije bilo mogućnosti, a ponekad ni sluha za njihovo ostvarenje. Velika želja je da u bliskoj budućnosti nađemo mogućnost za podizanje nedostajućih kapaciteta Organizacije, čime bi pružanje usluga korisnicima bilo podignuto na viši nivo. Pre svega, mislim na završetak radova na poslovnom objektu u ulici Miroslava Tirše čijom rekonstrukcijom bi se obezbedio potreban magacinski prostor i distributivni punkt Narodne kuhinje. Na ovaj način bismo dobili bezbedan, dostupan prostor na zadovoljstvo korisnika dela naših usluga.
Kakvu budućnost predviđate vašoj ustanovi?
– Godinama potenciramo rad sa mladim volonterima i kontinuirano radimo na zanavljanju volonterske baze. Generacije divnih, plemenitih ljudi je prošlo kroz organizaciju Crvenog krsta i steklo bar elementarna znanja. Neki od njih su toliko napredovali u programima Crvenog krsta za koje su se opredelili, da su prepoznati u Nacionalnom društvu, ali i van granica naše zemlje. Uz takve volontere i predan rad nas zaposlenih na njihovoj koordinaciji, budućnost Crvenog krsta je zagarantovana.
