Opština Sečanj je nekada bila poznata po recitatorima koje je iznedrila tamošnja osnovna škola. Neretko su zauzimali zapažena mesta na republičkim smotrama. Danas je došlo neko novo vreme, pa su pojedini prosvetari odlučili da ovu srednjobanatsku komunu proslave po trivijalnostima. Naime, jedna čelnica tamošnje obrazovne ustanove odlučila je da vlastiti sistem vrednosti nametne kolektivu i đacima. Uporište je, barem tako vele mediji, našla u Ustavu. Njeno tumačenje najvišeg pravnog akta bilo bi vredno divljenja da je makar diplomirana pravnica.
Mislećem biću nije jasno u čemu je problem svešteničkog činodejstvovanja u školi. Paroh koji služi Bogu može poslati poruke ljubavi, vere i nade. Kome to smeta?! Očito da drugovi i drugarice i dalje ne mogu prežaliti „demokratiju“ koja je do pre koju deceniju bila nametnuta. Da li je iko tada pitao decu šta misle o tome da 25. maja idu na slet kako bi Brozu slavili rođendan.
Stiče se utisak da se rukovoditeljka iz Sečnja preračunala. Pobrkala je vlastiti stav, funkciju koju obavlja i javnu sferu u kojoj deluje. Očito da su je ophrvale reči pesme Vere Matović:
„Pitala sam popa mogu l’ u raj poći, možeš, ali moraš ovim putem proći. Ne smeš tuđe ljubiti, ići preko mene, izvini, gospo’n popo raj nije za mene“.
