Od oko 6.000 hektara slatkovodnih ribnjaka, koliko je u prošloj godini bilo u eksploataciji, jedna trećina – šest ribnjaka – nalazi se u opštini Sečanj. Najveći deo njih pripada preduzeću „Sutjeska” osnovanom pre 40 godina, koje je jedno od uspešnijih u ovoj oblasti u našoj zemlji. U poslednjoj deceniji na čelu firme je ambiciozni menadžer Vidak Milošević, diplomirani inženjer.
Miloševića je prošle godine nagradila zrenjaninska Regionalna privredna komora kao najuspešnijeg mladog lidera u privredi na području Srednjeg Banata. Ovih dana su ga i naši čitaoci predložili za ličnost godine u oblasti privrede za 2022. godinu.
Sa Vidakom Milioševićem razgovor započinjemo na temu velike krize u proizvodnji ribe u našoj zemlji.
– Sa pojavom kovida značajno je smanjena potrošnja ribe zbog zabrane okupljanja budući da je ova namirnica najtraženija u periodu slava. Uz to, cena šarana je bila izuzetno niska te nije postojala nikakva ekonomska računica za proizvođače, posebno za one koji nisu imali zaokružen proces uzgoja ribe. Oni su bili primorani da prekinu proizvodnju. Takvih slučajeva je puno – od „Ečke”, „Barande”, „Bečeja”… Primera radi, mi smo za protekli praznik Svetog Jovana na tržište plasirali oko 3,5 vagona ribe, a pre šest ili sedam godina duplo više. „Sutjeska” i ostali ribnjaci na području opštine Sečanj uspeli su da opstanu uprkos izazovima?
– Znamo da proizvodimo ribu, prateći savremene tehnologije. Konkretno, uspeli smo da na svom ribnjaku, kupovinom 500 hektara obradivih površina u Neuzini, u celosti zaokružimo proizvodnju sa hranom sa svojih njiva. Takođe, deo kupujemo u specijalizovanoj fabrici u Sečnju. Uz povoljniju cenu šarana ove godine ostvarili smo uspešno poslovanje, izmirili sve obaveze i obezbedili redovne zarade za pedesetak svojih radnika. Po podacima Privredne komore Srbije lane je izdvojeno preko 100 miliona evra za uvoz ribe koji je duplo povećan nego prethodnih godina. Kako zaustaviti propadanje domaćeg ribarstva?
– Sigurno je da imamo potencijale, ali nemamo trajnu strategiju u ovoj značajnoj prehrambenoj proizvodnji, kao što to imaju Mađarska ili Hrvatska. One su svoje proizvođače ribe oslobodile plaćanja vodnog doprinosa, a imaju i druge podsticaje. Kod nas toga nema ni u naznakama. Istina, postoji uredba o stimulaciji od 10 dinara za svaki kilogram proizvedene ribe, ali isplata kasni godinama. Upravo zbog toga nedavno smo osnovali Klaster „Naša riba” kako bismo udruživanjem zaštitili domaću proizvodnju koja može doći u još težu situaciju. Srbija je po potrošnji ribe (3,1 kg po stanovniku) na začelju u Evropi. Potrošači smatraju da je u pitanju skup proizvod i da je 700–800 dinara za kilogram šarana previše jer za taj iznos, na primer, mogu kupiti 2 kg pilećeg mesa?
– Tako može govoriti neko ko ne poznaje proces proizvodnje u ribarstvu. Da bi šaran dostigao težinu od 2–3 kilograma, valja ga negovati i hraniti najmanje dve godine! A za pile iste težine potrebno je do šest nedelja! I ostali inputi u našoj proizvodnji daleko su veći. Mi se trudimo da u uzgoju obezbeđujemo vrhunski kvalitet zdravstvene zaštite i ishrane. Siguran sam da šaran iz našeg ribnjaka, bez masti, po vrednostima prevazilazi šarana iz uvoza sa svetskog tržišta, često sumnjivog kvaliteta.
