Kada kaže da knjiga pomaže mladima da ne eksplodiraju, da ih realnost ne uništi, da ne budu ludi, nakazni i sami – verujemo da je to eliksir za pokret i dušu svakog od nas u ovoj ludoj realnosti. Kada promišlja da je knjiga vrt u džepu, onda je biblioteka vrt vrtova, sigurni smo da je na našoj strani obale, saborac u borbi za smisao. Kada je, nakon gotovo tri decenije bogatog iskustva profesora svetske i američke istorije, na Univerzitetu u Vusteru (Masačusets, SAD), raskošnog književnog stvaralaštva, nagrađivanog i prevođenog, odlučio da se vrati u Beograd, ozario je i naše nade.
Kada je, u februaru, imenovan za v.d. upravnika Narodne biblioteke Srbije, uvereni smo da je taman na mestu po svojoj meri. Onaj ko je odrastao u biblioteci i ne bi umeo drukčije, no da predano i s ljubavlju širi horizonte ovoj, nacionalnoj…
A kada je, potom, izabran za dobitnika Nagrade „Todor Manojlović”, koji istoimeni Fond, u okrilju Narodne biblioteke „Žarko Zrenjanin”, dodeljuje za moderan umetnički senzibilitet, pitamo se zašto nije ranije?
Za Vladimira Pištala, ovenčanog nagradama „Meša Selimović” za knjigu eseja „Značenje Džokera” (2020), NIN-ovom za roman „Tesla među maskama” (2008), Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu, „Miloš Đurić” za prevod poezije Čarlsa Simića, ova naša, zrenjaninska, kao da je, ipak, stigla u pravi čas…
Kako ste senzibilisali vest o najnovijoj Nagradi i kakav je Vaš senzibilitet za modernistu za koga je modernizam stav, nevezan za doba, a park „preobražen u nepomičnu svetlu nestvarnost”?
– Uvek me je intrigirala modernost, modernitet, kao što čoveka uvek uzbuđuje ili inspiriše ljubav. Ljubav inspiriše i pokreće život i uzbuđuje strašno ljude. Pišući o Andriću, postao sam svestan kako je jako teško definisati ljubav, kao i bilo koji važan termin. Nego, čovek može samo da širi oči i da reaguje tim uzbuđenjem i da pokušava da nađe reči za to. Modernost je, u stvari, sinonim, verovatno za novinu života. To je ono što je Fernando Pesua nazvao zauvek zaprepašten. Zauvek zaprepašten čovek je moderan čovek, na neki način.
Sada sam imao to retko zadovoljstvo da posetim spomen-sobu Todora Manojlovića, u Muzeju u Zrenjaninu. Nimalo se nisam iznenadio time i evo sad mi pade na pamet, u trenutku dok pričamo, da je Gete rekao da čovek mora pobediti tradiciju, da bi je nasledio. Da bi je pobedio, prvo mora da je poznaje. Modernizam, možda, kao toreador bika, neprestano izbegava očekivano i to je ta rizična igra koja stvara novinu. To su neke stvari o kojima mislim kada govorimo o tome i kada govorim o Todoru Manojloviću i o Nagradi koja je nagrada modernosti ili neočekivanom izrazu.
Ukazujete neprestano na značaj knjige i čitanja, ali i na misiju ustanove na čijem ste čelu – koji su dalji koraci?
– Najsrećniji bih bio da obnovim Narodnu biblioteku, onako kakva je bila nekada. Ispred Biblioteke, recimo, večiti plamen, a unutra Zid sećanja, dole bi bili rimski temelji zaštićeni u staklu, jer to je isto ono što smo govorili malopre, gradite na tradiciji – tradicija sećanja, objekat posvećen sećanju i živa institucija. Gornji sprat bi gledao na Dunav i Savu. Vladimir Velmar Janković je to zvao evropski pogled. Umesto jedne rupe, pored koje ljudi prolaze, ne znajući šta je, imali bismo memorilajni muzej i jednu vrstu internacionalnog kulturnog centra – zlatna ploča bi pričala priču svakome ko prođe i ko uđe. To mi je sada palo napamet u Zrenjaninu. Kada mesto zaborava učinite mestom sećanja, to je definicija ozdravljenja. Ovaj objekat bi bio način ozdravljenja od jedne ozbiljne traume koja je bila uništenje dva miliona knjiga u bombardovanju 1941.
Polemike u vezi sa NIN-ovom nagradom ne prestaju, odvažili ste se da smišljate nagradu koju bi pisci dodeljivali piscima?
– U našoj sredini imate neprestanu tendenciju da se pisci o nečemu izjašnjavaju. Ima ona „Olovka piše srcem” govorila je da vojnik služi zato da viče: „razumem” i da ga šišaju. A pisac služi zato da piše i da se izjašnjava. Ideja o izjašnjavanju je kao da vas kucnu po kolenu, pa noga skoči. Ljudi poput Andrića, Selimovića, dugo su mislili kako će se izjašnjavati. Mislilac je onaj čovek koji se probudi u dva sata ujutro, pa misli da li je nešto propustio, da li je, možda, nekom nepravdu učinio. Ta ideja da se sada izjasnite, odmah, to je protivno onom što je proces nekog dubljeg promišljanja i ja tu vrstu izjašnjavanja ne volim. Voleo bih da ovu našu nagradu Biblioteke dodeljuju, pre svega, već nagrađivani književnici.
Junaci Vaših knjiga su Aleksandar Makedonski, Tesla, Andrić, ali Venecija, Beograd, sa svim svojim čarobnim mestima i kaljugama…
– Biće verovatno i Mostar, moji su iz Mostara. Pošto je Mostar centar Hercegovine, tu je onda i Dučić, koji je iz Trebinja dolazio u Mostar. To je neka prirodna veza i kada govorite o tome, govorite o tom nekom bioklimatskometafizičkom prostoru. Sad dela koja ste pomenuli su psihološka. A grad je kolektivni psihološki odjek. Kad uđete u neki grad, vidite da ima neku drugu psihologiju, ima neku drugu duhovnu klimu. Ja ne mislim da su portreti gradova manje psihološki, nego portreti ljudi, to ih ujedinjuje. Taj unutrašnji sat kako kuca, šta i koja vrsta pulsa pokreće ta zbivanja oko vas, bilo da je individualna ili kolektivna psihologija. Svi ti ljudi pokazuju koliko daleko može da ide čovek. Maksim Gorki je, kao relativno mlad čovek ili u srednjim godinama, pokrenuo jednu biblioteku velikih ljudi, da bi mladi videli šta sve čovek može da bude, da ne bi sebi postavljali osrednja ili niska očekivanja, nego da kaže ovo su isto naša braća i sestre, ovi ljudi zbog kojih ste ponosni, ljudi kao i mi, a u izvesnom smislu i vi to možete biti. Priče o potencijalu.
Kakvo je Vaše viđenje sveta danas i kako svoje studente povezujete sa prohujalim epohama, a kako im predočavate viziju budućnosti?
– Povezujem ih sa prohujalim epohama što objektivnije mogu i nastojeći da napravim priču što zanimljivijom, što u Americi nije baš uvek lako, jer ljudi misle da je istorija nešto što je voda pod mostom. Istorija nije nešto što je mnogo interesantno ljudima i puno puta ljudi kažu: ja ne volim istoriju, kao što kažu: ja ne volim matematiku, ali ja to nastojim da uradim. Amerikanci uopšte, a i ja sam tako delom učen, da verujem u progres, da će svakom biti bolje. Mislim da to manje ljudi veruje, nego ikad. U Americi, gde sam najviše predavao, prvi put obični ljudi žive lošije nego njihovi očevi. I to jako utiče na vašu ideju o progresu. Čini mi se da je u toj tradicionalno optimističkoj Americi ima manje optimizma, nego što je ikad bilo. Neverovatno.
Pričamo naveliko o korporativnoj društvenoj odgovornosti, o „lepšem licu kapitalizma”, a kakva bi trebalo da je odgovornost pisca prema čitaocu?
– Moj svet je intiman svet, ličan, ja nastojim da sva svoja iskusta učinim intimnijim. Nemam pojma šta su korporativni kapitalizmi, ali znam da je čitalac čovek kao ja i da imam odgovornost prema njemu. I ono što je govorio Andrić, da čovek ni u čemu nije ni sam, ni prvi, ni jedini. Nedavno mi je Milena Marković rekla nešto o tome, da može čovek pomoći drugome čoveku, nepoznatome čoveku, to je jako lepo, plemenito. Rekla je da se, dok je pisala, obraćala čoveku koji je u mraku, ali da zna da nije jedini u mraku. I da ona, koja je bila u mraku, parafraziram, nije izašla iz mraka i da mrak i kraj nisu najstrašnije mesto, već da je to strah.
Meni je uz sve što sam čitala sa Vašim potpisom, najbliža ona o čitanju kao borbi za smisao. Ne svodi li se sve na smisao življenja, na putu ka svetlosti večnosti, u svim vremenima, pa i u ovim pandemijskim?
– Mora ono što radimo da ima smisla, makar iznutra, mora da ima vašeg smisla, ne nekog opšteg smisla, nego baš vašeg. Smisao mora da bude kao broj, kao vaš broj cipela. Ne mogu neke cipele da budu dobre ako su broj 45, a vi nosite broj 41. E, tako je to sa smislom, morate da osmislite za sebe. Ljudi vole one poslove koji imaju smisla. Radio sam u Železničkim novinama, radio sam vaš posao, bio sam novinar, a i deda mi je bio železničar. Železničari su voleli svoj posao, jer taj posao ima smisla. Gomila ljudi u ovome nekom svetu koji je učinjen apstraktnim, ne zna, premeće nekakve papire s jednog stola na drugi, ne znaju tačno čemu vodi to što rade. Knjiga vas isto vozi kao železnica, vozi vas iz jednog mesta u drugo. I vi imate osećaj da ono što radite ima smisla. I nema ništa bez strasti, niti bez emocija, kao što je i Hegel govorio.
SUSRET SA ZRENЈANINOM
– Jako mi je drago što sam došao, zaista se radujem. Ne možete se i susresti sa ljudima, ne možete održati i taj zvanični deo, ne možete otići kod gradonačelnika i održati govor na svečanoj ceremoniji i istovremeno bazati i lunjati. Ako mi nešto nedostaje, nedostaje mi bazanje i lunjanje. Insistirao sam da odemo u Muzej, voleo bih da sam tamo proveo tri sata, onako išao ulicama i slikao, gledao vaš veoma lep trg. Vaša gradska kuća u kojoj sam bio i prošli put, jedna izuzetno urbana struktura grada, lepo uređen grad, na ponos. Imate neke gradove podignute na prste da bi bili gradovi, pa se trude, pa im ne uspeva, malo klecnu, pa se vrate na pete. Zrenjanin nema taj problem – ističe Vladimir Pištalo.
