Tokom gotovo 40 godina na rukovodećim pozicijama u Sportskom savezu Grada – tadašnjem Opštinskom savezu organizacija za fizičku kulturu (OSOFK) – Vojislav Tabački bio je akter i svedok najvećih uspeha zrenjaninskog sporta. Domaći klubovi su bili konkurentni u najjačim ligama Jugoslavije i međunarodnim takmičenjima, iznedrivši mnoge olimpijce (rukomet, fudbal, rvanje, boks, odbojka, veslanje, atletika) – što je učinak koji iz današnje perspektive ipak deluju nedostižno.
Bilo je to drugo društvo i samim tim drugi sportski sistem, konstatuje Tabački, uz napomenu da ih on ne bi menjao ni za kakve pare.
On je zrenjaninski sport proteklih decenija upoznao iz svih mogućih uloga. Najpre kao rvački reprezentativac, zatim trener mladih selekcija, prvog tima Proletera i reprezentacije, potom kao dugogodišnji stručni saradnik, pa generalni sekretar OSOFK, sudija na nekoliko Olimpijada, čelnik Ministarstva sporta i Olimpijskog komiteta Srbije. Poslednjih godina u ulozi je predsednika Sudijske komisije u domaćem Rvačkom savezu, pa presuđuje u spornim situacijama na takmičenjima i uči mlade sudije da moraju imati petlju.
Početkom godine Sportski savez Zrenjanina dodelio je Tabačkom nagradu za životno delo.
Kako je pre više decenija funkcionisao Sportski savez Grada?
– Bilo je potpuno drugačije ustrojeno nego danas. Svi sportski objekti su bili pod ingerencijom Saveza. Zatim, pružali smo stručnu i pravnu pomoć klubovima – recimo, plaćali smo trenere profesionalce.
Svakoj sednici skupštine Sportskog saveza prisustvovali su generalni sekretar i predsednik (Milorad Stanulov je jedno vreme bio predsednik, ja gensek. Dakle, nama nije moglo ništa da se potkrade. A bili smo toliko svesni da znamo šta svakom sportisti treba. Nismo favorizovali nikoga, dogovarali se koliko kome treba. Čak je najmanje fudbal dobijao – a Proleter je tada bio prvoligaš, četvrti u Jugoslaviji. Međutim i sa njima smo imali korektan odnos, oni su mogli da se snalaze, svi su ih podržavali. Koliko je bilo teško pravično obuhvatiti sve sportove („velike” i „male”)?
– Skupština Sportskog saveza je usvajala finansijske kriterijume tačno po stepenu takmičenja, ali smo uvek imali prostora da neke stvari posebno podržimo zato što se ne može sve obuhvatiti kroz finansijski plan i program. Skupštine su se održavale najmanje dva puta godišnje, i kada neko u međuvremenu napravi dobar rezultat i plasira se na prvenstvo sveta, a u beogradskom Savezu nema para, onda smo mi istupali – za našeg takmičara ćemo sve da pomognemo. Ne možeš reći: čekaj godinu dana. Tako da smo imali prostora da reagujemo i na neke hitne stvari. Takođe, svaki član skupštine Saveza bio je predstavnik jednog kluba i mogao je da iznese svoje probleme. Mada, bilo je i ljubomore, obično prema timskim sportovima: rukometu, košarci, fudbalu, ali smo sve pomagali. Uvek je bilo, uslovno rečeno, opozicije, kada neko nije mogao da ispuni svoje želje i ambicije pa onda blati. Ranije nije bilo toliko klubova u svakom sportu kao danas, možda je i to otežavajuće da budu adekvatno finansirani?
– Tačno. Nije mi normalno da u Zrenjaninu u jednom stepenu takmičenja bude pet kolektiva. Zapravo, nije problem da ih bude, ali mora se znati nosilac kvaliteta, pa da se on izgura na najviši rang. Međutim, ovde je svaka šuša htela da bude gazda u svom sokaku, a ne može se svima obezbediti finansiranje. Mi smo u rvanju isto imali Omladinac, uslovno rečeno opozicioni klub – nastao iz nečijeg neslaganja sa politikom Proletera. Takvo je vreme došlo da svako hoće da je svoj šef, najviše tu ima sujete, iako mi u sportu znamo „ko je ko” i ko koliko vredi. Koliko je za vreme vašeg mandata u Savezu bilo prostora za rekreativni sport?
– U Zrenjaninu je tada postojao radnički sport. Radničke sportske igre su se organizovale u centru „Partizan” kod autobuske stanice, gde je bio Savez za rekreaciju radnika. U to vreme ovaj kompleks je mahom održavao „Naftagas”. Uvek smo dobijali veliku pomoć od zrenjaninske privrede, tako da, istini za volju, nismo imali problema sa održavanjem objekata. To su bila neka dobra vremena. Činjenica je da je danas sve to tanko. Ne može niko da me ubedi da je ova demokratija bolja od onoga što smo imali. Rvački klub je godinama iznad nivoa ostalih sportskih kolektiva u Gradu. Šta je najviše doprinelo tome?
– Ovaj sport ima tradiciju u Zrenjaninu. Velika pomoć je i to što je Trajković bio na čelu kluba i što je sada na važnoj funkciji predsednika Rvačkog saveza. Mi smo uvek imali lidere: Branko Simić, olimpijski pobednik iz Tokija ‘64, bio je sekretar Pokrajinskog sportskog saveza, a takođe i na visokoj poziciji u Olimpijskom komitetu. Možda smo u jednom periodu imali zastoj u smislu toga da su se ljudi verovatno bavili svojim problemima pa im nije bio prioritet da dižu klub na viši nivo. Međutim, u zadnjih pet-šest godina, na čelu sa Trajkovićem, rvanje je napravilo velike rezultate. Sada svu organizaciju evropskih i svetskih takmičenja obavlja zrenjaninski kadar.
Mada, često me pitaju kako to da Gruzini, a od skora i Rus, rvaju za Proleter, da podsetim da se i u košarci i fudbalu angažuju stranci. Svi rvači koji su došli uzimaju naše državljanstvo. Imaju benefite za svoje dobre rezultate (stipendije, nagrade za medalje), a pritom podstiču napredak ovdašnjih sportista. Pored toga, trebala nam je sigurna medalja, jer se to vrednuje pri konkurisanju za državnu podršku. Velika je pogodnost što je Zrenjanin stvorio uslove za vrhunski razvoj rvanja. Malo ko od klubova raspolaže svojom salom 24 sata sa svim propratnim sadržajima, poput one u Domu borilačkih sportova. Proleter sada ima reprezentativce od 15 do 18 godina, koji su ponikli u klubu.
