Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Novi talas korona virusa sve intenzivnije ugrožava zdravlje ljudi širom sveta. Kreatori javnih politika (donosioci odluka) su pod sve većim pritiskom da pooštre mere, odnosno da dodatno ograniče kretanje ljudi i utiču na smanjenje socijalnih kontakata. Čini se da je na pomolu još jedan krug „zaključavanja”. Dosadašnje iskustvo tokom pandemije, kao i rezultati sprovedenih istraživanja sugerišu da uspeh javnih politika u najvećoj meri zavisi od stepena poverenja koje građani imaju u svoje lidere. U onim zajednicama u kojima postoji viši stepen dugoročnog poverenja u političare, građani su disciplinovaniji i više poštuju propisane i/ili preporučene mere u vezi sa ograničenjem kretanja koje nije nužno i sa smanjenjem socijalnih kontakata (posete mestima za rekreaciju, zabavu i provod i sl.).
Osim činjenice da bi novo „zaključavanje” imalo izrazito negativne efekte na privredu, te na životni standard velikog broja građana, mere „ostanka kod kuće” mnogima izgledaju sve neprihvatljivije i usled ne male doze nepoverenja prema vlastima, odnosno sposobnostima lidera da upravljaju krizom.
Donosioci odluka u Srbiji se u kontinuitetu žale kako se ne poštuju mere za usporavanje širenja virusa u dovoljnoj meri. Bez pretenzija da se bavimo time da li je to tako, stiče se utisak da ni nociosi vlasti nisu pokazali dovoljno interesovanja da razumeju zbog čega se to događa. Verovatno zbog toga i izostaje valjano delovanje na uzroke takvog ponašanja ljudi, razume se, sa ciljem da se situacija promeni na bolje.
Treba poći od osnovne pretpostavke da niko ne želi da se zarazi virusom korona. Dakle, poštujući preporučene i propisane mere, ljudi bi trebalo da rade u sopstvenu korist. Zašto onda to ne bi i činili? Naslućuje se da je jedan od bitnih razloga i to što su izgubili poverenje u institucije, kreatore mera i donosioce odluka. Tako nešto se i moglo očekivati u uslovima kada smo svakodnevno izloženi informacijama i podacima koji neretko nisu u skladu sa onim što vidimo u svom neposrednom okruženju. Nije dovoljno jasno šta ti podaci zapravo znače i čemu služe, brine kada lekari počinju da se bave ekonomskim pitanjima (finansijama, troškovima, ekonomskim posledicama „zatvaranja”), a da još uvek nisu utvrdili mnoge medicinske činjenice u vezi sa pandemijom, ekonomisti se nedovoljno bave sagledavanjem suštine, dubine i oštrine predstojeće ekonomske krize.
Stoga je danas najvažniji zadatak za političare da povrate kredibilitet. To bi se moglo postići na različite načine. Prvo, potrebna je mnogo jasnija komunikacija naučnih saznanja o korona virusu. Drugo, treba biti dosledan u procesu donošenja odluka u vezi sa merama za sprečavanje/usporavanje širenja virusa. Treće, bilo bi dobro da se javnost, sa daleko više pedagoških i socijalnih veština, obaveštava o pandemiji i merama. Četvrto, treba nam veće prisustvo stručnih ljudi, uz manje učešće političara. Peto, odmah i oštro sankcionisati (kažnjavati) one koji mere ne poštuju, kako dugoročno ne bi trpeli svi. Šesto, veći stepen poverenja bi se mogao izgraditi i putem decentralizovanja odgovornosti, odnosno davanja većih ovlašćenja lokalnim predstavnicima (gradonačelnicima/predsednicima opština), koji imaju najrealniju sliku „sa terena”. Ljudi veruju u ono što vide i onima koje poznaju. Mere će se više poštovati onda kada u njih budemo više verovali.
