Zašto su cene u Srbiji više nego u regionu?

Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

Pre desetak dana (21. juna) statističko odeljenje EU (Evrostat) je objavilo izveštaj/analizu o nivou cena hrane i pića u zemljama Unije i drugim odabranim evropskim državama u 2021. godini. Na osnovu detaljnijeg uvida u navedene podatke, kao i na bazi jednostavnih kalkulacija, može se doći do zaključka o tome kakav je nivo cena koje građani Srbije plaćaju za osnovne životne namirnice u odnosu na prosek EU, kao i u poređenju sa državama iz bližeg okruženja (npr. region Zapadnog Balkana).
Cene namirnica u Srbiji su prošle godine bile za 16,5% niže u odnosu na prosek EU. Pomenuti nalaz je neočekivan s obzirom na to da u pogledu stepena ekonomske razvijenosti Srbija za prosekom članica EU zaostaje mnogo više – čak 56%. Dakle, iako prema nivou razvijenosti Srbija dostiže „svega” 44% proseka EU, naši građani plaćaju hranu po cenama koje su na nivou od čak 83,5% prosečnih za Uniju. Uprkos razlici u razvijenosti, u Srbiji su 2021. godine cene za bezalkoholna pića bile za 1,7%, a za alkoholna za 7,6% više u odnosu na prosečne u EU. U Srbiji su prilično visoke bile i cene sira, mesa i mleka (95,5% proseka EU), mesa (71,9%), voća i povrća (81,6%) itd.
Ukoliko se posmatra situacija na području Zapadnog Balkana (Srbija, BiH, Crna Gora, Severna Makedonija i Albanija), zaključak je da su osnovne namirnice u Srbiji najskuplje. Prošle godine su cene hrane u Srbiji bile više za 8% u odnosu na prosek Zapadnog Balkana (ZB), a više smo u odnosu na prosek plaćali i za bezalkoholna pića (za 6%), alkoholna (2%), sir, mleko i jaja (5%), meso (6%), voće i povrće (13%) itd.
Jedno od objašnjenja za navedene razlike, posebno u kontekstu zemalja Zapadnog Balkana, mogu biti uslovi po kojima se nabavljaju uvozni proizvodi, odnosno visina dažbina (carine, PDV, akcize). Međutim, utisak je da ove razlike ključno opredeljuju uslovi na tržištu u pogledu konkurencije. Od tržišne strukture, odnosno od uslova konkurencije koji vladaju na određenom tržištu zavise i marže distributera, veleprodavaca i maloprodavaca. Kada je konkurencija nedovoljna, cene su po pravilu više i obrnuto. Svako ekskluzivno pravo na nabavku, uvoz, zastupništvo, distribuciju, kao i sklapanje tzv. restriktivnih sporazuma između veleprodavaca i maloprodavaca, dovodi potrošače u lošiju poziciju, jer za istu robu plaćaju više. U Srbiji je do sada već bilo slučajeva (npr. u segmentu trgovine elektronskim uređajima) da je Komisija za zaštitu konkurencije osnovano pretpostavila postojanje povrede konkurencije, odnosno postojanje tzv. restriktivnih sporazuma, a na štetu krajnjih kupaca/potrošača.
Slobodna tržišna utakmica, nepostojanje ekskluziviteta na nabavku/uvoz i distribuciju pojednih proizvoda, veći stepen konkurencije u domenu maloprodaje (više trgovinskih lanaca), kao i bolja kontrola sa ciljem da se spreči bilo kakvo dogovaranje između učesnika na tržištu, moglo bi doprineti usklađivanju nivoa cena sa platežnom sposobnošću građana. Tako bi se indirektno povećao životni standard, jer bi za isti raspoloživ dohodak građani mogli da kupe više proizvoda i usluga. Ovo je posebno važno za segment prehrambenih proizvoda, čije visoke cene pogađaju najugroženije slojeve stanovništva.