Izlaganje Želimira Žilnika, poznatog reditelja, autora mnogih igranih i dokumentarnih filmova, trajalo je oko dva i po sata i više je ličilo na priču koju pripoveda krugu prijatelja nego na tipičnu tribinu. Na gostovanju u Kulturnom centru, on je nedavno govorio o uticajima kapitalističog sistema i globalizacije na kulturu, o slavnim danima jugoslovenske kinematografije, o mladim filmskim autorima, a na početku se osvrnuo na svoje uspomene iz Zrenjanina.
– Uvek rado dođem u Zrenjanin, za koji me vezuju sećanja iz najranijeg detinjstva, kada sam jedno vreme živeo u Novom Miloševu. Ovde sam snimio i par filmova, sećam se kada smo kao ekipa televizije sedeli u Hotelu „Vojvodina”, gde su nam rekli da ne idemo na snimanje od pola šest do pola sedam jer su ulice zakrčene zbog reka radnika koji idu na posao. Zato se Zrenjanina uvek sećam kao simbola socijalističke privrede u punom zamahu – kazao je on.
NA FESTIVALIMA OD NjUJORKA DO SANKT PETERBURGA
Žilnik se osvrnuo i na još jednu delatnost, koja je u to vreme takođe bila u punom zamahu, jugoslovensku kinematografiju, u okviru koje je bio jedan od glavnih autora, pored Žike Pavlovića, Saše Petrovića, Puriše Đorđevića. O tome ga često pitaju na filmskim festivalima i filmskim projekcijama na koje je pozivan, od Njujorka pa do Sankt Peterburga.
– Raspituju se o jugoslovenskim iskustvima u snimanju filmova iz tog specifičnog socijalizma. Sećam se početaka socijalizma, pedesetih godina prošloga veka i siromaštva, razorenosti i nestašice. Ali iz te jame se iz godine u godinu kretalo u pravcu pogodnijeg života. Krenuli su i književnost, pozorište i film, koji nas je za nekoliko godina lansirao iz jedne kulturne mrlje – rekao je poznati reditelj.
ŽIVIMO U SVETU GLOBALNE KULTURE
Govoreći o kulturi na svetskom nivou, on je naglasio da mi već živimo u svetu globalne kulture, čija je jedna tendencija, kako je kazao, da se okreće zabavi pri čemu je eliminisan onaj deo koji preispituje teškoće i smisao života. Sa druge strane, razvoj tehnologija približava nam nekada daleke kulturne prostore:
– Na vrata su zakucale mnoge zemlje i narodi sa svojim proizvodima, koji pre 10 do 15 godina nisu bili ni dostupni niti u našim fokusima. Kineska filmska umetnost je sada vodeća u svetu. Utisak je da je zbog toga u priličnom opadanju fokusiranost na kulturu Evrope i Amerike – naveo je on.
Prisećajući se cenzure sa kojom se tokom karijere suočavao, između ostalog kada su ga za snimanje filma „Stara mašina” o „jogurt revoluciji” 1988. godine odbili i televizija Novi Sad i TV Beograd, a zamalo i TV Ljubljana, Žilnika je podstaklo zanimljivo pitanje iz publike. Zamoljen je da prokomentariše kako bi se u takvoj situaciji snašli mladi autori danas, s obzirom na mogućnosti novih tehnologija za snimanje, i kako se oni uopšte pokazuju u snimanju dokumentarnih filmova.
– Mladi danas su na boljoj startnoj poziciji od nas nekada. Nove tehnologije su već dosegle kvalitet za profesionalnu upotrebu. Mnogi filmovi koji se danas pojavljuju na festivalima snimljeni su mobilnim telefonima. Nekada je trebalo 10 ljudi i tri meseca intenzivnog rada u montaži za ono što danas može da se napravi za dva dana. Drugo, danas je uloga filmskog medija manje eksponirana nego u mojoj mladosti. Film je bio naš jedini prozor u svet – rekao je on.
ROĐEN U LOGORU
Želimir Žilnik rođen je 8. septembra 1942. godine u logoru na Crvenom krstu u Nišu, gde je njegova majka bila zatočena. Pošto su mu roditelji, Milica i Slobodan, poginuli tokom rata, (majka je ubijena u logoru, a oca su mu ubili četnici 1944) odrastao je sa porodicom svoje majke.
Pažnju na sebe privukao je šezdesetih godina filmovima „Nezaposleni ljudi” i „Rani radovi”, za koje je dobio međunarodne nagrade. Dobitnik je nagrade „Zlatni medved”, 1969. godine, za film „Rani radovi” na Berlinskom međunarodnom filmskom festivalu i nagrade „Tedi”, 1995. godine, takođe na Berlinskom festivalu, za film „Dupe od mramora”.
Dobitnik je više filmskih nagrada, između ostalih i Nagrade za životno delo Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma 2013. godine.
DOKUMENTARCI
Žilnik je istakao da je stimulisanje kratkometražnog dokumentarnog filma danas na nuli, te da su ova ostvarenja nekada prikazivana na televziji i festivalima, a da je ranije bilo pravilo u bioskopu da pre dugometražnog filma ide žurnal ili kratki film.
RAME UZ RAME SA BUNjUELOM
– Drugi autori i ja smo, pedesetih i šezdesetih godina pozivani na svetske festivale ravnopravno sa Godarom, Bunjuelom i ostalim majstorima. O Jugoslaviji se tada pričalo kao o slobodnom i dobro postavljenom kulturnom modelu – rekao je Žilnik, i dodao: – Kapitalistički model kulture u kojem učestvujem poslednjih 25 godina inferiorniji je i manje uspešan od modela u socijalističkom sistemu gde sam proveo prvih 25 godina. Znam da je u ono vreme, koje proglašavamo represijom jednopartijske diktature, koje jeste bilo, ipak bilo više prostora za dijalog i refleksiju da se filmadžije angažuju u društva autorskih kreda. Tada je bilo osećaja da imate stranu sa kojom vodite dijalog i svađate se, da ta strana ima sistem vrednosti i vi ste mogli sa svojim filmovima da u učestvujete u dijalogu – ispričao je Žilnik.
