Koliko su vas puta reklame koje slušate na radiju, gledate na TV, dovodile do ludila? Taman bude neka, recimo, bitna scena u filmu, a ono, hop – reklama. Sa internetom ista slika. Čitate vesti, iskoči reklama. Pa, dobro. Ali ta reklama vas odvuče od priče – čitate o akciji za pomoć za neku porodicu, za nečiji život, o nekim tragičnim događajima, a upadne reklama, šarena i vesela jer – život je (za nekoga) lep, a neko se bori da preživi.
Bilo je reklama koje su nam se „uvukle” u svakodnevicu svojim motom, pa smo ih ponavljali u razgovoru, porukama… Ima dobrih marketinških vizuelnih poruka, ali ima i onih koje vam je neprijatno da gledate sa decom ili starijima. Ali, u celom tom moru kako stići do kupca, izdvaja se jedna reklama (ne i druge) za „zaječarsko” pivo.
U tako kratkoj, nenametljivoj reklami od neke 42 sekunde, smestio se život sam. Naša svakodnevica… Otac i sin gledaju utakmicu, vidimo ih na pecanju, nasmejane. Porodica. Zajednički ručak, nedeljom. Potom, mama i tata ispraćaju sina koji je krenuo svojim putem. Zagrljaj. Ostaju njih dvoje, ali se ženska ruka povlači… Bez povratka. Samoća. Tuga. Društvo mladih, veselih ljudi. Ali – tatina fotografija na ekranu mobilnog… Kišna noć vodi sina do doma. Zagrljaj. I sve to uz instrumental pesme „Nedelja” na akustičnoj gitari.
Neko bi rekao – patetika. Ali, retko ko bi ostao ravnodušan. Jer ako zanemarimo da je u pitanju reklama, dobili bismo kratku priču o životu kakav za nekoga jeste, i kakav će za nekoga, za koju godinu, biti. Radost, tuga, zagrljaj. I stignu nas sećanja. Ona kada smo, za svojim snovima na „Lastinoj” autobuskoj stanici ili drugde otišli iz grada… I sve nam je bilo novo i bili smo jako važni, pa – nema veze, ići ću kući za neki drugi vikend. A onda je sve počelo da nedostaje. Tatin omlet sa sirom, mamin rolat… Nedelja… Žuta supa na stolu. LJubav. Zagrljaj. Ohrabrenje…
Zapravo, nedostajali su nam oni, roditelji, i nedostaju sve jače.
