Natpis „Vardar” iznad ulaznih vrata kuće u Bolničkoj ulici potvrdio je da smo stigli na pravu adresu. Iz lepo uređene pekarske radionice Milosova Trajkoskog mamio je miris tek ispečenog bureka.
– Ovde je u toku svih sedam dana u nedelji ovakva atmosfera. Zna se ko šta radi. Jedino nam nedostaje najmlađi unuk Lazar, on je u vrtiću – ovim rečima započinje kazivanje Milosov Trajkoski (63), poznati zrenjaninski buregdžija i majstor za peciva, koji je u ovom poslu duže od četiri decenije.
– Mnogo je lakše uz suprugu Sanju, koja je bila veliki oslonac u celom poslu. Uveliko nam pomažu sin Marko, kćerka Ivana i snajka Tanja. Raduje me što su i unuka Sofija i unuk Lazar već zavoleli da u ovom prostoru sa nama provode vreme. Verujem da će nas oni naslediti – veli naš domaćin. Uz priču, vešto razvlači testo, slaže jufke, postavlja u pećnice.
– Samo kad se prisetim te davne 1976. godine, kada sam iz rodnog sela Patec kod Kičeva (Severna Makedonija) krenuo u pečalbu u Srbiju tražeći neko zaposlenje i izučavanje zanata… Moji sunarodnici su kroz vekove bili čuveni po pekarskom zanatu, pre svega u proizvodnji hleba, ali i drugih peciva. To je i mene privlačilo. Prvo sam šegrtovao u pekarama u Beogradu i Titelu, a potom sam 1978. došao u Zrenjanin – priča Milosov Trajkoski. Njemu će upravo grad na Begeju postati drugi zavičaj i mesto gde će zasnovati sopstveni posao. Tu je stekao i proširio porodicu. Ipak, nije to sve išlo baš tako lako…
– U pekarama i proizvodnji hleba se teško radilo i malo zarađivalo.Tek kada sam upoznao moje zemljake i majstore u proizvodnji bureka i peciva, kao što su bili Slave Trpeski, deda Ivan Pavleski, pa i majstor Ćira, počeo sam da saznajem sve čari ovog zanata. Moja definicija može da stane u nekoliko reči: veliki ručni rad, bez mašina, sa puno ljubavi i bez aditiva. Takva su peciva koje moja radnja proizvodi od prvog dana. I to, evo, već 38 godina – nastavlja priču naš domaćin, a kraičkom oka prati ceo radni postupak u izradi bureka, koji na stolu obavlja sin Marko.
– Sve je u ovom poslu jasno. Brašno, mast, so, sir ili meso, zelje. I sve to od proverenih dobavljača. Sve mora da prođe kroz ruke. Za nas nema emulgatora i to je razlog što smo opstali u ovom vremenu savremenih prehrambenih tehnologija. Uspeli smo porodično, jer smo od jednog kioska u gradu došli do četiri prodajna mesta i stekli ugodan životni i radni prostor. Naravno, imali smo veliku podršku i poštovanje potrošača sa kojima imamo izuzetnu saradnju već decenijama – navodi vredni Milosov koji se priprema da kroz dve godine ode u zasluženu penziju.
– Imam više od 40 godina radnog staža i po tom osnovu mogao bih i sutra u penziju. Ipak, sačekaću još koju godinu, pošto želim mojim naslednicima da prenesem što više znanja i veštine. Ovaj posao sličan je cvećarstvu. Mora se voleti, brižno i svakodnevno negovati da bi sve opstalo i trajalo. Zahtevniji je od drugih pekarskih zanimanja iz zato što u celoj priči oko bureka, savijača ili pogačica manje ima brašna, više rada. Takođe, ovde je i bolja zarada – privodi kraju priču naš domaćin.
Trajkoski zaključuje da je za dugovečnost i opstanak posla neophodna porodična sloga, zajednički rad od jutra koji počinje pre svitanja i traje do večernjih sati.
Tekst i foto: Nikola Božović
VETA PETKA U RODNOM SELU
Milosov Trajkoski je nedavno ispunio i veliku želju. U rodnom selu izgradio je pravoslavni crkveni objekat Sveta Petka.
– Tamo ću sigurno završiti. Obnovio sam i proširio porodično imanje sa voćnjakom. To će mi omogućiti razonodu u penzionerskim danima – veli naš sagovornik.
ISTA DOMOVINA
U razgovoru saznajemo da je i Milosovova supruga Sanja poreklom iz Severne Makedonije, kao i snajka Tanja.
– Ovde smo se sa narodom srodili baš kao da sam se u Banatu rodila. U Kičevo i rodni kraj odemo dva, tri puta godišnje, malo se napunimo emocijama i krenemo u nove radne obaveze – kratko nam veli Sanja.
