Osmi mart pamtim kao visokokomercijalizovani praznik. Dan žena je postao takav još polovinom prošlog veka. U početku su to bili, obavezni i neizbežni, crveni karanfili za drugarice, pa su se odomaćile sindikalne kupovine poklona, a zajednički dernek u preduzeću „oblikovao se” kao standard osmomartovske koreografije. Na kraju smo dobili i vic: „Šta si uzeo ženi za 8. mart? – Dve hiljade, više nije imala u novčaniku”… Emancipatorska ideja praznika zaboravljena je, pretvorila se, u najboljem slučaju, u „znak pažnje” prema ženama…
Onda su se vremena promenila. Zaokret u desno umalo je likvidirao osmomartovske proslave. Ali je praznik, nekim čudom, ipak preživeo. I, evo, oporavlja se.
Doduše, u međuvremenu su karanfili potpuno nestali iz cvećarske ponude (sad je neko drugo cveće u modi), u privatnim kompanijama sindikati jedva da postoje, ali su se derneci za zaposlene, začudo, možda još najbolje očuvali, jer ih kompanije koriste kao tim-bilding priliku.
Koje teme se danas najčešće pokreću povodom 8. marta? Bez sumnje, to je borba protiv nasilja u porodici, jer je Srbija zemlja u kojoj žene smrtno stradaju od svojih partnera (pa i sinova). Svake nedelje po jedna, o batinama da i ne govorimo. Ali se ekonomska prava, kao osmomartovska tema, oprezno izbegavaju, iako su sasvim srozana, do ivice preživljavanja, i za žene i za muškarce, za obrazovane i neobrazovane – počev od prostog prava na rad. Pravo na rad danas je arbitrarno, preselilo se u zonu trgovine uticajem…
