Ko je na portretu: Jelena – Lenka ili Emilija – Milka
Zrenjaninac, ne po rođenju, ali po duši i sopstvenom opredeljenju, po profesiji inženjer hortikulture, Vojin Mraković, decenijama, u osami intime i porodičnom okruženju, svoj imaginativni i emotivni doživljaj građanskog ambijenta i ovdašnjeg urbisa, prenosi na platna. To traje kao beleženje običnog i ličnog života. On živopiše javnu unutrašnjost grada. Unutar jedne vojvođanske sredine koja proživljava i preživljava meandre relativno mirnog života, koji je nastao pre, između i posle velikih svetskih ratova”.
Ovako je o Vojinu Markoviću, sada penzioneru, čoveku koji je godinama brinuo o zelenilu u gradu, pisao književnik Zoran Slavić.
Sada, osim slikarstva, Mraković ima još jednu ljubav – istoriju. Povod za obraćanje „Zrenjaninu” jeste tekst koji smo objavili o boravku Tita i Jovanke u „Sokolcu”, dvorcu Dunđerskih, odnosno onom delu koji se odnosi na priču da je Lazar Dunđerski bio kockar i da je dug na kartama „otplatio” jednim pucnjem iz pištolja kojim je pogodio jabuku na glavi supruge, a drugi se odnosi na sliku – portret Jelene Lenke Dunđerski.
– Dvorac posećujem često, a prvi put sam tamo bio još 1972. godine – priseća se Vojin Mraković.- Tada su me zanimali stilovi sadnje i vrste drveća koje su donošene na ovo područje. Nalazila su se tu divna, takozvana plus stabla, sa kojih sam uzimao seme i u rasadniku Šumskog gazdinstva „Zrenjanin” odgajao sadnice koje često viđam na zelenim površinama u gradu. Svaka nova poseta „Sokolcu” bila je razočaranje – zub vremena i nebriga učinili su svoje.
Vi ste pristalica neke druge verzije priče o dvorcu Dunđerskih i životu u njemu? Da li ste skoro bili tamo?
– Jesam. U skrajnutom, zapuštenom i oronulom dvorcu sačuvano je nešto starog nameštaja. U jednoj sobi nalazi se kaljava peć, ormar, ogledalo, komoda i bračni krevet iznad koga stoji, u skromnom ramu, slika mlade žene u svečanoj haljini. Slika nije potpisana. Tih sedamdesetih godina stariji ljudi su govorili da je to portret Emilije Milke Dunđerski, udate za plemića Ivana Ivanovića koji je u dvorcu boravio dva-tri puta godišnje po dve nedelje. Ostalo vreme je provodio u Pešti (L. Mečkić, 1988.). Posle televizijske serije prevladalo je mišljenje da je u dvorcu portret Lenke Dunđerski. Oživela je poseta dvorcu, pa ovu malu dilemu treba ostaviti stručnjacima, da oni o tome kažu svoju reč.
Lazar i Sofija Dunđerski izrodili su jedanaestoro dece, a preživeli su sinovi Gedeon i Đorđe i kćerke Jelena ili Lenka, Emilija – Milka i Olga. Vi se priklanjate mišljenju da je u „Sokolcu” Milkin portret?
– Imanje „Sokolac” se nalazi tri kilometra od Novog Bečeja. Bilo je deo tzv. Velikog salaša, koji je obuhvatio Sokolac, Borđoš, Preku i Biserno ostrvo, koje je kupio Lazar Dunđerski svojoj kćerki Emiliji (Milki) kao miraz kada se udala za Ivana Ivanovića (Bakić S, 1999. Dimitrijević B, usmeni podaci). Eto, nekako mi se čini bliže istini da je portret koji stoji iznad bračnog kreveta zapravo Milke Dunđerski. Slika je nepotpisana, a pripisuje se Urošu Prediću koji je svoja dela potpisivao.
Kada je reč o drugoj priči, vezanoj za otplatu kockarskog duga, sklon sam da prihvatim one tvrdnje koje to pripisuju Milkinom mužu Ivanu Ivanoviću. On je, kako čitam, bio kockar i u pokeraškoj partiji izgubio je dvorac i imanje. Protivnik je, po tim tvrdnjama, za otplatu duga tražio da grof Ivanović puca iz puške u jabuku na glavi svoje žene i da tako povrati imanje i dvorac. Ivanović je pristao, kao i sama Emilija, i on je uspeo da upuca jabuku na glavi supruge. Molim Vas, zar bi bogatom industrijalcu Lazaru Dunđerskom priličilo tako nešto?
Da napomenem, kćerka Olga se, kako je zabeleženo, udala za čuvenog beogradskog industrijalca Vladu Ilića, u čijoj je tekstilnoj fabrici u Beogradu, na Karaburmi, radila narodni heroj Ljubica Odadžić po kojoj jedna zrenjaninska ulica nosi ime.
Da se vratimo Vašoj struci. Kako sada izgleda park „Sokolac”?
– Što se tiče parka, situacija je loša. Propala su dva najlepša primerka mačje leske ispred dvorca. Parter više ne može da se prepozna. Oblikovane tise i šimširi su podivljali. Na donjoj terasi nema nekoliko belih topola i hrastova. To je sada „šuma – park” koji opstaje sam jer se uspešno razmnožavaju nova stabla putem semena. U novim mikroklimatskim i i edafskim uslovima, bez uticaja čoveka, šuma se bori za svoj opstanak.
