Izvođenjem Šostakovičeve Simfonije broj 14 u g-molu za sopran, bas i orkestar koja je napisana 1969, iste godine kada je i osnovan Zrenjaninski kamerni orkestar, u ponedeljak, 2. decembra, ovaj muzički sastav obeležio je 50 godina trajanja na muzičkoj sceni.
Barokno zdanje Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” bilo je ispunjeno publikom koja je uživala u jedinstvenom muzičkom ugođaju. Šostakovičeva 14. simfonija je jedna od retko izvođenih. Delo je tek jednom izvedeno u Srbiji, ali ovo je prvi put, ne samo u Srbiji već i u regionu, da je izvedeno uz kazivanje stihova, odnosno sa naratorom. Solisti su bili Ana Aleksić Šajrer – sopran i Goran Krneta – bas, a stihove je čitala Bojana Grujin. Dirigentska palica bila je u ruci maestra Mikice Jevtića, dirigenta orkestra Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.
Zašto su se odlučili upravo za ovo delo, pojasnio je Roman Bugar, direktor Zrenjaninske filharmonije
– Šostakovičeva simfonija nije slučajno izabrana, jer smo mi, kao orkestar, osnovani 1969. – iste godine kada je i ona nastala. Tražili smo delo iz tog perioda koje je napisano za kamerni orkestar. Znali smo koliko je zahtevno i prihvatili smo se izazova da ovo delo izvedemo.
Šostakovičeva 14. simfonija spada u najzahtevnije iz više razloga – tematski, tehnički a pre svega muzički i dosta vremena smo potrošili kako bismo je pripremili. Izveli su je najbolji zrenjaninski muzičari potpomognuti kolegama iz Novog Sada. Ovo nije bio koncert sa kojeg je publika izašla sa osmehom na licima, jer je simfonija teška. Ipak, bili su privilegovani da poslušaju jedno ovakvo delo koje se u sledećih 30-40 godina, barem u Zrenjaninu, neće izvesti – objasnio je Roman Bugar.
Delo Dmitrija Šostakoviča, ruskog kompozitora koji je stvarao za vreme Sovjetskog Saveza, 14. simfonija protest je života nad smrću. U njoj se, međutim, priča o neprirodnoj smrti. Otud i stihovi četvorice pesnika koja su život izgubila na poseban način. Federiko Garsija Lorka je bio streljan, Gijom Apoliner je stradao u ratu 1918. godine, Rajner Marija Rilke je umro od posebno retkog oblika leukemije, a Vilhelm Kihelbeker je umro u progonstvu u Sibiru.
