U ponedeljak uveče sam sa kumovima bio u kafiću na obodu grada. Želeli smo da se pozdravimo pre njihovog odlaska u Austriju. Ugostiteljski objekat je nalik onima u najrazvijenijim državama Evrope. Međutim, nešto ipak nije štimalo. Nekoliko (ne)savesnih majki je odlučilo da provede prijatno popodne u okruženju (kafanskom) koje njima odgovara. Kako to obično biva, ukusi dama se nisu poklopili sa stremljenjima njihovih naslednika koje su poveli. Rezultat je bio očekivan! Zbog dosade, ali i odsustva pažnje, mališani su „podivljali“ i lokal je podsećao na igralište. Naravno, svi su bili nezadovoljni!
Nažalost, opis iz popularnog tržnog centra je uobičajena pojava! Pojedinci smatraju legitimnim da se „trošak“ brige o njihovim naraštajima prevali na druge.
Otuda se nerealna očekivanja iskazuju bakama i dekama,
ali i institucijama.
Opravdano se postavlja pitanje: Kada smo postali toliko sebični?! Čak se i vlastita deca koriste za prikrivanje pukih hedonističkih interesa. Ukoliko se u tome omane, onda se krivac traži u svakome. Jedino je aboliran
onaj/ona koji je najviše odgovoran.
Događaji iz Beograda predstavljaju indikator ludila u kojem živimo! Pre nego što pokušamo da uperimo prst ka bilo kome, pomislimo u kojoj meri smo sami krivi.
Život je samo jedan, ukoliko utihne, neće ga povratiti čak ni savršena presuda. Krajnje je vreme da se otreznimo od vlastitih zabluda i pogledamo istini u oči. Realnost nas neće ohrabriti, ali će nas makar probuditi iz košmara.
