Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Tokom perioda tranzicije pažnja se uglavnom posvećivala materijalnim pretpostavkama životnog standarda. Najvažnije je bilo da se pronađe kakvo-takvo zaposlenje, obezbede redovna mesečna primanja i izbegne siromaštvo. O kvalitetu radnih mesta, dužini radnog vremena, higijensko-tehničkim uslovima i pravima zaposlenih gotovo da se nije vodilo računa. Naravno, to je pogodovalo i interesima vlasnika kapitala, pa je Srbija ubrzo postala dobar domaćin brojnim ulagačima iz inostranstva (uglavnom iz EU). Pod ostalim jednakim uslovima, veći prinos na angažovani kapital se ostvaruje u situaciji kada se drugi proizvodni činilac (rad) više eksploatiše – niža cena rada, duže radno vreme, manje slobodnog vremena, manji broj neradnih dana u toku godine…
Na putu evropskih integracija naša država treba da harmonizuje svoj institucionalni okvir sa onim koji postoji u EU u brojnim oblastima. Utisak je da se do sada nije dovoljno insistiralo na usklađivanju radnih uslova i prava radnika kao bitnih odrednica životnog standarda.
Na osnovu podataka Evrostata o prosečnom broju radnih sati zaposlenih može se doći do pomalo neočekivanog zaključka – u Srbiji se radi najviše u Evropi!? Naime, u toku 2022. godine zaposleni u Srbiji radili su prosečno 42,2 sata nedeljno. To je više od proseka EU (36,2), kao i u bilo kojoj državi članici. Ni u jednoj od njih radna nedelja nije trajala duže od 40 časova.
Najkraća radna nedelja prošle godine zabeležena je u Holandiji (31,1 sat), Norveškoj (33,3), Danskoj (33,7), Austriji (33,7), Nemačkoj (34,4), Finskoj (34,4) i Belgiji (34,7). Najviše se radilo u Grčkoj (39,7), Rumuniji (39,7), Poljskoj (39,5), Bugarskoj (39,3)… Proizilazi da nedeljno zaposleni u Srbiji rade više nego oni u Holandiji (za 11,1 sati), u Norveškoj (9), Austriji (8,5), Nemačkoj (7,8 sati). Položaj radnika i njihov životni standard je najviši u najrazvijenijim državama: zarade su im više, prava zaštićenija, a slobodno vreme duže. Nameće se pitanje da li je Srbija regionalni lider u privlačenju stranih investicija upravo zato što iz radne snage može (daleko) više da se „iscedi”. Osim toga, zaposleni u našoj zemlji se suočavaju i sa drugim poteškoćama: niže zarade, nesigurnije radno mesto, lošije organizovani sindikati…
Interesantan je i broj državnih praznika. Uvreženo je mišljenje da se u Srbiji mnogo praznuje, ali podaci govore suprotno. U našoj državi je zakonom predviđeno 13 neradnih dana godišnje. To je manje nego u pojedinim zemljama iz okruženja (Slovenija, Hrvatska, BiH, Crna Gora), kao i članicama EU. Na primer, u Nemačkoj, Austriji, Italiji, Francuskoj i Španiji, osim državnih, neradno se obeležavaju i regionalni praznici.
Očito je da postoji mnogo prostora za unapređenje položaja i prava radnika u Srbiji – skraćivanje radne nedelje, više slobodnih dana, jačanje pregovaračke pozicije i uloge sindikata u procesu socijalnog dijaloga. Naravno, to ne pogoduje profitnim interesima ulagača koji većinski dolaze iz zemalja EU u kojima su ova pitanja rešena.
