Piše: dr Dejan Molbar, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Ovo doba godine rezervisano je za maturske proslave, ali i za polaganje prijemnih ispita za upis na visokoškolske ustanove. Sudeći po broju onih koji žele da od jeseni postanu brucoši, ne jenjava nastojanje mladih da stiču fakultetske diplome. Očito se veruje da je to pravi put do kvalitetnijeg i bolje plaćenog radnog mesta.
Slično kao prethodnih godina, i ove je vladalo pojačano interesovanje za obrazovne profile za koje se smatra da obezbeđuju visoke zarade nakon diplomiranja. Primera radi, na Univerzitetu u Beogradu su posebno tražena mesta na studijskim programima iz domena informatike (softversko inženjerstvo, informacioni sistemi i tehnologije) i medicinskih nauka (medicina, stomatologija, farmacija, mikrobiologija). Iznova smo se suočili sa činjenicom da postoji smanjeno interesovanje za nastavničke profesije. To je najverovatnije posledica sve lošijeg materijalnog, ali i društvenog položaja zaposlenih u prosveti. Opravdano raste zabrinutost za to ko će podučavati buduće naraštaje. I dalje se prenebregava činjenica da se danas može lepo živeti i od bavljenja manje atraktivnim profesijama, poput različitih zanata (stolari, vodoinstalateri, električari itd.), te one postaju deficitarne. Vlasnici kompanija i menadžeri neretko se žale da ne mogu da pronađu dovoljan broj kvalitetnih radnika, te da im to predstavlja jedno od najvećih ograničenja za razvoj preduzeća.
Da bi se mladi i obrazovani ljudi zadržali u Srbiji nužno je preduzimati mere sračunate na olakšavanje prelaska iz statusa svršenog studenta u status zaposlenog lica. Jedno od mogućih rešenja jeste da se uvede kontinuirana saradnja između visokoobrazovnih institucija (viših škola i fakulteta) i preduzeća tj. poslodavaca. Studentima završnih godina potrebno je omogućiti da putem prakse steknu neophodno radno iskustvo. Osim toga, oni bi se na ovaj način aktivnije uključili u proces kontinuiranog prilagođavanja nastavnih programa potrebama tržišta rada.
Priprema budućih generacija podrazumeva da se posebna pažnja posvećuje razvoju digitalne pismenosti, analitičkih veština, saznanja o tome kako se uči, svesti da se znanje mora sticati tokom celog života, osećaja za inicijativu i preduzetništvo itd. Kontinuirana neusklađenost između ponude i tražnje za radnom snagom dodatno nameće potrebu da se unapređuje praćenje i predviđanje potreba privrede sa jedne strane, te fleksibilnost nastavnih programa i planova, sa druge strane. Za to je nužno i kontinuirano usavršavanje nastavnika i profesora, odnosno osavremenjavanje njihovih znanja, kao i metoda izvođenja nastave.
Poslodavci traže ljude koji umeju samostalno da uče i usavršavaju se tokom rada, da kreativno rešavaju probleme u nepoznatim uslovima u realnom vremenu. To danas znači biti obrazovan, dopadalo se to nekom ili ne. Posedovanje sumnjivih diploma ne znači ništa. Time se samo dodatno devalviraju kako stečenena znanja, tako i samo školstvo, što urušava bazu jednog društva.
Kod nas je još uvek prisutno uverenje da je najbitnije da se završi neka škola ili fakultet. Međutim, u savremenim uslovima je život daleko komplikovaniji. Usvajanje kompetencija i znanja traženih na tržištu je trajan proces koji se ne završava dobijanjem diplome.
