Izmenjeni klimatski uslovi poslednjih godina znatno su otežali povrtarstvo. Dovedena je u pitanje čak i isplativost bavljenja tom poljoprivrednom granom. To ističe Tibor Molnar (55), jedan od najvećih prizvođača povrća u srednjem Banatu. Njegovi plastenici prostiru se na površini od hektar i po, a na još 35 hektara gaji povrće na otvorenom prostoru. Primenjuje sve potrebne agrotehničke mere, poseduje savremenu mehanizaciju, kao i sistem za navodnjavanje useva.
– Uspešno poslovanje je teško realizovati iz više razloga. Jedan od njih je nepostojanje dugoročne državne strategije. Najviše se govori o ratarstvu, stočarstvu, vinogradarstvu i stimulacijama koje za te oblasti izdvaja država. Povrtarstvo je ostalo nevidljivo. Na primer, nadoknada semena iz državnih podsticaja nas je mimoišla – kaže Molnar.
Porodični posao nasledio je od roditelja i unapredio ga. U tom pravcu usmerio je sinove Arpada i Edvarda. Danas njegovo gazdinstvo na tržište isporučuje hiljade tona kvalitetnog krompira, paradajza, luka, krastavaca, paprike…
– Poštujemo savremene standarde i trudimo se da ono što ponudimo na prodaju ima prihvatljivu cenu kako za naše kupce, tako i nas proizvođače. U tome teško može da se uspe bez dodatnih državnih podsticaja. U ovom trenutku krompir u Mađarskoj na veliko može da se kupiti za 20, a kod nas je 50 dinara kilogram. Zbog toga veliki trgovinski lanci uvoze povrće, a oni manji proizvođači ne mogu da izdrže takvu tržišnu utakmicu – objašnjava naš sagovornik.
Dodaje da je njegovo gazdinstvo spremno da povrće plasira i na međunarodno tržište. U Bačkom Gradištu zajedno sa poslovnim partnerom uzgajaju šargarepu na površini od 35 hektara, a celokupan prinos namenjen je za izvoz.
– U razvijenom svetu, na primer, sedam ili osam ozbiljnijih proizvođača mogu povrćem da snabdeju celu zemlju. Mi dosta zaostajemo. Mladi se nerado bave povrtarstvom, budući da je to veoma rizičan posao. U rad našeg gazdinstva uključena je cela porodica, posebno moji sinovi koji su doprineli da se i u navedenim uslovima održimo. Ali, težimo i da ostvarimo mnogo više, odnosno da idemo u korak sa razvijenim svetom – ističe Molnar.
Naglašava da je poseban problem plasman proizvoda. Veliki trgovinski lanci traže značajne količine povrća, ali su rokovi plaćanja i cena veliki problem. Zbog toga se Tibor Molnar opredelio za manje stalne kupce i prodaju na pijačnim tezgama. Osim toga, razvili su sopstvenu malu pijacu u okviru poslovnog prostora. To se poslednjih godina pokazalo kao jedini način da se opstane i naplati uloženo.
Posluju u objektima u Mužlji koje je nekada koristila „Carska bašta”. U pogonu postoji linija za ručno pakovanje povrća. Jedan od najvećih problema je nedostatak radne snage. To je posebno izraženo u Mužlji usled odlaska velikog broja mladih u inostranstvo. Zbog toga se za rad na njivi ili na pakovanju povrća dnevno plaća i do 5.000 dinara.
U plastenicima se upravo priprema druga berba paprike babure. Kako kaže Zoltan Halai, u proizvodnji tog povrća ove godine primenjena je i jedna novina.
– Zemljište posle rasada nismo prekrili najlon folijama već pšeničnom slamom. Već u prvoj primeni to se pokazalo kao izuzetno dobro. Paprika je kvalitetna, a izbegnute su bolesti koje vrebaju posebno u toplim danima, a kojih je bilo mnogo ovoga leta – rekao nam je Zoltan Halai.
Naš domaćin veli da je sezona u punom toku, te da zapravo traje svih 365 dana u godini. Još je rano za podvlačenje crte. Molnar naglašava da je u sadašnjim uslovima proizvodnja veliki rizik. Ističu da ne bi želeli da se ponovi prošla godina kada su zaorali dva jutra luka, jer nisu hteli da ga daju u bescenje.
Tekst i foto: Nikola Božović
ULAGANJE SE ISPLATI
U prosečnoj poslovnoj godini po jednom hektaru u povrtarstvu može da se zabeleži zarada do 3.000 evra. To je deset puta više u odnosu na „suvo ratarenje”. No, treba uzeti u obzir i to da su ulaganja mnogo veća. Na primer, za setvu jednog hektara šargarepe, samo u seme valja uložiti 1.400 evra.
Ovogodišnja sezona zahtevala je veće troškove zbog potrošnje vode i dizel goriva za pumpe i bunare. Međutim, povoljne cene su to nadoknadile, što se može videti na primeru paradajza. Naime, i sa cenom od 100 dinara postoji pozitivna računica zato što se ovaj proivod održao u toku celog leta, a ponuda na tržištu je solidna.
