Piše: dr Dejan Molnar, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Kao ključni alat za borbu protiv klimatskih promena EU je još 2005. godine uspostavila mehanizam za trgovinu dozvolama za emisiju štetnih gasova – EU ETS (European Union Emissions Trading System). Osnovni principi ovog sistema su „ograniči i trguj” (cap and trade) i „zagađivač plaća”. Najpre se postavlja ukupan limit (cap) na emisije za delatnosti koje najviše zagađuju životnu sredinu, kao što su energetika, industrija, avijacija itd. Potom se na godišnjem nivou izdaju dozvole (jedinice) za ispuštanje ugljen-dioksida (CO2) kojima se može trgovati. Ako preduzeće smanji emisije ispod dozvoljenog nivoa, višak jedinica može da proda, a u slučaju da ih premaši, mora da kupi dodatne količine dozvola. Iako se na to obavezala Pariskim sporazumom, Srbija nije načinila značajnije pomake na planu energetske tranzicije. Istini za volju, u prethodnom periodu je usvojen odgovarajući paket zakona (o energetici, klimatskim promenama, energetskoj efikasnosti i racionalnoj upotrebi energije, korišćenju obnovljivih izvora…), ali je njihova primena u praksi veoma spora. Evropska unija planira da od 2026. počne sa primenom tzv. finansijskog mehanizma prekograničnog usklađivanja cene ugljenika (Carbon Border Adjustment Mechanism – CBAM). Na ovaj način EU želi da zaštiti svoje tržište, odnosno da osigura da će roba koja se uvozi biti opterećena porezom/taksom za emisije CO2 koje nastaju prilikom njene proizvodnje, kao da je proizvedena unutar granica Unije. Za Srbiju to konkretno znači da će se za određene proizvode koji se izvoze u EU, a koji potiču iz emisiono intenzivnih industrija (aluminijum, gvožđe i čelik, cement, đubrivo, vodonik i električna energija) plaćati odgovarajuće naknade za emitovane štetne gasove. S obzirom da se 62% našeg izvoza odnosi na tržište EU, jasno je da ćemo se narednih godina suočavati sa brojnim izazovima i poteškoćama. Naš ključni problem je sektor energetike, posebno deo koji se odnosi na proizvodnju električne energije. Procene su da se čak polovina ukupnih emisija štetnih gasova stvara u procesu generisanja struje, usled činjenice da se u najvećoj meri (preko 60%) ona dobija iz uglja. Prema podacima za 2024. godinu, Srbija proizvodi „najprljaviju” struju u evropskim okvirima, tj. imamo najveći karbonski intenzitet elektroenergetskog sektora. Po jednom kilovat času (kWh) u atmosferu ispuštamo čak 3,2 puta više CO2 (670 grama) nego što iznosi prosek EU (212 grama). Proizvodnja struje je daleko „čistija” u Austriji (103 grama po 1 kWh), Hrvatskoj (174), Mađarskoj (183), Rumuniji (246), Bugarskoj (264), Sloveniji (227), Crnoj Gori (413), Severnoj Makedoniji (569), BiH (638) itd. Oporezovanje električne energije i drugih sirovina (aluminijum, čelik, gvožđe) će uzrokovati poskupljenje čitavog niza gotovih proizvoda, što će dodatno smanjiti cenovnu konkurentnost naših preduzeća na međunarodnom tržištu. Rast prodajnih cena većeg broja dobara može biti izvor novih inflatornih pritisaka koji narušavaju makroekonomsku stabilnost. Činjenica je i da će roba iz Srbije, proizvedena pomoću „prljave” struje, imati sve manju prođu kod kupaca koji sve više pažnje poklanjaju rigoroznim ekološkim standardima. Proizilazi da smanjenje karbonske intenzivnosti mora što pre da postane naš nacionalni prioritet. Razlog nisu samo klimatski ciljevi, već pitanje ekonomskog položaja u ambijentu gde zagađenje ima sve oštriji tretman.
