„Čistija“ proizvodnja postaje prioritet?
Piše: dr Dejan Molnar, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Evropska unija (EU) planira da od naredne godine počne sa primenom tzv. finansijskog mehanizma prekograničnog usklađivanja cene ugljenika (Carbon Border Adjustment Mechanism – CBAM). Na ovaj način EU želi da zaštiti svoje tržište, odnosno da osigura da će roba koju uvozi iz drugih država biti opterećena nametima za emisije CO2 koje nastaju u procesu njene proizvodnje, kao što je to slučaj na području Unije. Za Srbiju to konkretno znači da će se za određene proizvode koji se izvoze u EU, a koji potiču iz emisiono intenzivnih industrija, plaćati odgovarajuće naknade za štetne gasove puštene u atmosferu. Izbor pred kojim su se donosioci odluka u našoj zemlji našli bio je da se u domaću regulativu što pre unese obaveza plaćanja za ovu vrstu zagađivanja ili da se naknada uplaćuje u budžet EU prilikom izvoza u neku od zemalja članica.
Ishod je da će se od 1. januara 2026. godine u Srbiji napokon, početi sa preduzimanjem kretnih koraka na planu energetsko-klimatske tranzicije. Naime, u skladu sa postojećom praksom u EU, Srbija uvodi porez na emisije gasova sa efektom staklene bašte (greenhouse gases – GHG). Prema Nacrtu zakona, obavezu da plaćaju pomenuti porez će imati preduzeća koja se bave proizvodnjom veštačkih đubriva i azotnih jedinjenja, cementa, sirovog gvožđa, čelika, ferolegura, aluminijuma i električne energije. Predviđeno je da emiteri plaćaju četiri evra po jednoj toni GHG, pri čemu će se obaveza obračunavati samo na „višak“ emisija u odnosu na referentni (tehnološki opravdani i dozvoljeni) nivo.
Dekarbonizacija domaće privrede je svakako jedan od prioriteta, imajući u vidu da je količina emitovanih štetnih gasova po jedinici BDP-a kod nas veća nego u državama iz bližeg i šireg okruženja. Očekuje se da će naplaćivanje emisija GHG podstaći privredu da ubrza ulaganja u modernije, čistije i energetski efikasnije tehnologije.
Uvođenje poreza na ugljenik u ovom trenutku predstavlja dobar potez, jer je time omogućeno da preduzeća ovaj namet uplaćuju u budžet Republike Srbije, umesto u kasu Evropske unije. Time će se povećati fiskalni kapacitet naše države za finansiranje neophodnih i do sada prilično zapostavljenih projekata u domenu unapređivanja energetske efikasnosti i podsticanja šire primene obnovljivih izvora energije (OIE).
Naš ključni problem je sektor energetike, posebno deo koji se odnosi na proizvodnju struje. Procene su da se čak polovina ukupnih emisija štetnih gasova stvara u procesu generisanja električne energije, s obzirom da se ona u najvećoj meri (preko 60%) dobija iz niskokaloričnog lignita. Prema podacima za 2024. godinu, Srbija proizvodi „najprljaviju” struju u evropskim okvirima, tj. imamo najveći karbonski intenzitet elektroenergetskog sektora. Po jednom kilovat času (kWh) u atmosferu ispuštamo čak 3,2 puta više CO2 (670 grama) nego što iznosi prosek EU (212 grama). Stoga, smanjenje karbonske intenzivnosti mora što pre da postane naš nacionalni prioritet. Razlog nisu samo klimatski ciljevi, već pitanje ekonomskog položaja u ambijentu gde zagađenje ima sve oštriji poreski tretman. U tom smislu, jedan od najvažnijih zadataka će biti da se strogo vodi računa da se prikupljena sredstva po osnovu poreza na emisije gasova sa efektom staklene bašte zaista i ulože u programe energetske i zelene tranzicije, odnosno dekarbonizacije privrede Srbije.
