Da škola ne bude „dosadna starica”
Kada neko u prosveti provede četiri decenije, od toga 30 godina na funkciji direktora – bez prekida i uz podršku kolega (ne uvek i politike), onda on s punim pravom može da kaže da je obrazovanje jedna od najvažnijih, ako ne i najvažnija oblast, i da je zato potrebno vrednovati i škole i prosvetne radnike, nagrađivati uspešne. Sagovornik „Zrenjanina” Milinko Babić, direktor Tehničke škole, smatra da ne može sve da bude jedna velika uravnilovka i da škola liči na „dosadnu staricu”.
– Ako želimo da nam krene nabolje, moramo da počnemo upravo od prosvete, a prioritet je, svakako, povećanje plata. Ne treba prenebreći ni podatak da, prema strategiji obrazovanja do 2017. godine, škola ima i vaspitnu funkciju. Znanje, veštine, stručnost, vaspitanje – sve je to objedinjeno u stručnom obrazovanju, kome pripada i naša škola. Potrebni su nam savremeni nastavni planovi i programi, veće uključivanje roditelja i puna odgovornost institucija koje se bave prosvetom. Nije nam potrebno da implementiramo obrazovni sistem bilo koje zemlje, kao neki šablon, već da radimo onako kako je najbolje za našu decu, za budućnost. Šta je to što je najbolje? Škola je naslonjena na tradiciju Železničke industrijske škole iz 1930. godine, u novijoj istoriji menjala je imena, pa i sada učenici često kažu idu u „Vasu”. Koliko je škola menjala programe prema potrebama privrede?
– Znate da obrazujemo učenike po trogodišnjem i četvorogodišnjem programu. To je stručna škola, a mi smo danas suočeni sa upisnom politikom u kojoj treba biti oprezan zbog povećanog broja đaka koji se upisuju u gimnazije, a i kriterijumi za upis u prvi razred su previše blagi. Mi već nekoliko godina unazad upisujemo u prvom roku svih sedam prvih razreda. Brine me slabo interesovanje za bravare i automehaničare, a to su dobra zanimanja. Šta je bitno? Bitno je da privreda radi, da đaci mogu da idu na praksu i da nađu posao. Nekada se znalo: upisujemo 30 preciznih mehaničara i odmah se određuju preduzeća u kojima će imati praksu – „Naš dom”, „Budućnost”, DIV… Sada toga nema ili ima malo. Nestala su mnoga radnička zanimanja. Nije to samo problem naše stručne škole, nego i drugih. Uveli smo zanimanja poput mašinskih tehničara za kompjutersko upravljanje, konstruisanje, za saobraćajne tehničare – jedini u Srbiji imamo poligon za obuku. Za upis u novu školsku godinu hoću da pozovem privrednike, preduzetnike, da sklopimo ugovore sa socijalnim partnerima. Zapažena je saradnja škole i NIS-a. Školujete rukovaoce postrojenja za dobijanje nafte i gasa. Da li je to taj put saradnje u obrazovanju potrebnih kadrova?
– Ima zanimanja koja su potrebna, ali mladi nisu zainteresovani. Za naftaški smer, međutim, traži se „mesto više”. To je, po oceni onih koji se bave prosvetom, pravi primer dualnog obrazovanja. Učenici praksu imaju u NIS-ovom trenažnom centru, a otvoren je i savremeni kabinet u školi. Obezbeđena su im radna odela, sredstva zaštite na radu… Sistem dualnog obrazovanja pomoći će mladima da pronađu posao, privredi da dobije stručne kadrove, a državi da uštedi novac. Kada to kažem, mislim da će privreda dobiti kadar koji joj je potreban, a ne da do radnika dolazi posebnim prekvalifikacijama i obukama. Naravno, usavršavanje u struci uvek je dobro i poželjno. Znači, i sistem dualnog obrazovanja obavezuje školu da ima sluha za kretanja na tržištu rada i da upisuje đake za aktuelna zanimanja. Godine prolaze, a škola je još u zgradi napravljenoj od azbestnog materijala?
– Imamo 660 učenika – nekada ih je bilo skoro duplo više, 60 odsto su putnici… Jeste, kada uđete u školu, ona je lepo uređena. Ali, i dalje smo u zgradi koja nije bezbedna. Upravo su nam rekli da napravimo projekat za novu zgradu. Videćemo… Milena Bečejac
