„Samo siromašni znaju da ima i siromašnijih od njih, bogati vide samo bogatije od sebe.” D. Radović
Ujedinjene nacije proglasile su 17. oktobar za Svetski dan borbe protiv siromaštva i bede u svim zemljama, a naročito u zemljama u razvoju. Ne znam gde mi tu pripadamo, jesmo li zemlja u razvoju ili nismo, jesmo li siromašni ili ne.
Na granici siromaštva je, kako čitam, u Srbiji skoro 26 odsto njenih žitelja, znači četvrtina građana je na putu da bude siromašno, stopa rizika je 43,2 odsto, a 3,6 odsto je ekstremno siromašno.
Kada prolazite pored zgrade Crvenog krsta u Zrenjaninu, u Zmaj Jovinoj ulici, pažnju vam privuče grupa ljudi koji čekaju topli obrok, a svakodnevno ih se priprema 250, koliko je bilo i 2014. godine, i tako već devet godina. U Centru za socijalni rad, novčanu socijalnu pomoć primilo je prošle godine 1.452 korisnika, a jednokratnu njih 1.191. Grad ima i 20 beskućnika.
Prosečno isplaćena neto zarada po zaposlenom u Gradu Zrenjaninu iznosila je 45.539 dinara. Sam ovaj podatak o prosečnim zaradama, kao i podatak o nezaposlenima kojih je skoro 9.000, vraća nas na početak teksta i mudre reči Duška Radovića. Jer, totalno smo se raslojili, i retki su oni sa dubokim džepom koji uopšte mogu da shvate šta znači siromaštvo.
Jer, siromaštvo nije samo kada nemaš ni koricu hleba, nego i kada ne možeš detetu da skuvaš dobar ručak, kada kupujem jeftinije i nekvalitetnije namirnice, od pijace do marketa. Teško je detetu objasniti zašto mu kupuješ patike kod Kineza, a ne u firmiranim prodavnicama, pa mu se većina drugara smeje. A ne primaš nikakvu pomoć…
I stalno mi je u pameti jedna slika. U Strelišnoj ulici, pre mnogo godina, deca su se igrala na ulici. Mali Mića je dovikivao mami da je gladan i da mu kroz prozor „baci hleba i masti”. – Nemam, Mićo, kaže mama.
– Ma daj šta bilo…
