Ne znam kakav je bio početak tog komšijskog razgovora, niti o čemu su razgovarali, zakačila sam, neprimećena, samo njegov kraj. U svakom slučaju, prvi komšija je bio sumnjičav: – Pa, ne znam dal baš to tako može…
Ali je drugi komšija potegao neporeciv argument: – Ma, kad ti kažem! Pisalo je u „Zrenjaninu”…
E, da, to što je zapisano – to je trajno, kao kamen, „za večito”. Istina je da je glas zavodljiv. Ali kad se zapiše, glas postaje slovo, a slovo je – zakon. Obratite pažnju i na taj srednji rod: „pisalo je” – skoro kao da je posredi neka „viša sila”, a ne čovekova ruka…
Od svega što je čovek za sebe stvorio (to se zove civilizacija), slovo možda nosi najveću magiju, i danas. Doduše, jaka konkurencija u tome su mu vatra i zlato, i kada bismo merili snagu fascinacije kojom, u čovekovom svetu, oduvek raspolažu te tri stvari, verovatno bi ispala mrtva trka. Mada bi novac (kad smo već kod zlata), na kraju, svakako bio apsolutni, svemogući pobednik, ali ne radi se ovde o toj moći, banalnoj i ogoljenoj…
Uvek sam bila svesna (transcedentnog) značaja koje slovo ima i s ove i s one strane čovekovog života, svejedno što sam pisala samo za novine (koje žive jedan dan, a ne knjige koje traju generacijama), moje kolege takođe. Nisi mogao uvek da napišeš sve što misliš i znaš, ali je veoma važno da nikad ne napišeš ono što ne misliš i ne možeš ti lično da braniš i odbraniš. Jer, slovo obavezuje.
I tako je „Zrenjanin” opstao, uprkos svemu, te stigosmo i do onog komšijskog razgovora sa početka priče, koji sam doživela kao kompliment zlata vredan. Nismo, eto, upropastili čovekovo poverenje u slovo, iako je to proces koji uzima maha, svuda. I zato nam Zrenjaninci poveravaju i svoje pokojnike: poslednja vest o zaključenju čovekovog života i oproštaj od njega, pripada nama. To je naša najčitanija rubrika.
