Dečja kritika je najbolja – uvek iskrena i kreativna
Za ulogu Plavog Petra u istoimenoj predstavi Lutkarske scene Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”, dugogodišnja članica ovog ansambla Nataša Milišić dobila je nagradu za glumačko ostvarenje na nedavno održanim Susretima profesionalnih lutkarskih pozorišta Srbije u Novom Sadu.
Pre 20 godina prvi put se obrela na sceni kao članica Lutkarskog studija u klasi Jovana Carana pri NP „Toša Jovanović”, kada se zaljubila u lutkarsko pozorište. Od tada je ovenčana mnogobrojnim glumačkim nagradama na nacionalnim festivalima. Kaže da ne bi mogla da izdvoji svoju najdražu ulogu, ali sa sigurnošću ističe da su deca najbolja publika.
– Na svu sreću bilo ih je mnogo i svaka mi je na svoj način draga. Inače, klinci su najbolja publika i kritika, što ne znači da je ona uvek pozitivna. Ali je bespogovorno iskrena i kreativna.
Po čemu pamtite dane provedene u Lutkarskom studiju Jovana Carana?
– U lutkarstvu sam se obrela zaista slučajno. Videla sam oglas i prijavila se, mada ništa nisam znala o lutkarstvu. Nisam to u početku shvatala ozbiljno, sve do dana kada nas je Denis (Jovan Caran), umesto u salu na čas, odveo na probu predstave „Kada cvetaju slonovi”. To je bio trenutak mog potpunog zaljubljivanja u lutkarstvo, kada mi se otvorio jedan novi svet. Imala sam sreću što sam bila kod Denisa u klasi jer je on, pored toga što je vrhunski lutkar, pre svega fenomenalan pedagog. Mi smo bili gladni, a on nam je nesebično servirao trpezu prepunu znanja i iskustva na kojoj smo se dve godine gostili bez prestanka.
Naravno, na formiranje nas polaznika uticali su naši pozorišni roditelji Irena Tot, Mirjana Šajtinac, Višnja Kauzlarić-Mandić i Vlada Grubanov, kao i svi koji su tada bili deo lutkarske scene. Te dane najviše pamtim po našoj želji, strasti i nestrpljenju da dobijemo još znanja i po njihovoj nesebičnosti da nam sve to pruže.
Kako je došlo do Vašeg angažmana u Novosadskom novom teatru i po čemu se on razlikuje od rada u tradicionalnom pozorištu?
– Nas desetak entuzijasta koji smo maštali da pored svojih matičnih kuća imamo i malo pozorište u kojem ćemo sami da odlučujemo o repertoaru, okupilo se 2008. godine. Onda nam je isti takav zaljubljenik u pozorište Vukašin Lazović ponudio da radimo u prelepoj pozorišnoj sali Gimnazije „Laza Kostić”, čije je direktor bio. Snalazili smo se kako smo znali i umeli, bez budžeta, konkurisali smo kojekuda, nekada dobijali pomoć, a nekad ne. Čini mi se da su nam se tada karte nekako same nameštale. Valjda to tako ide kad u nešto iskreno veruješ i celog sebe daš. Konačno smo napravili to o čemu smo maštali – pozorište koje ima redovan repertoar i dve scene. Jedino smo neinstitucionalno pozorište koje je uspelo da postane član zajednice Profesionalnih pozorišta Vojvodine.
Da li je teško privući decu u teatar i zadržati im pažnju – često su preokupirani telefonima, igricama, crtanim filmovima i koliko pozorište mora u tom smislu da se prilagođava?
– Stvar je vrlo jednostavna – roditelji su ti koji deci pružaju mogućnost izbora. Ako dete kao izbor ima samo mobilni telefon, naravno da će se baviti samo time, ali ako mu ponudite pozorišnu predstavu, knjigu, bioskop, ono će sigurno pronaći nešto što će ga zainteresovati. Sigurna sam da, ako samo jednom odvedete dete na predstavu namenjenu njegovom uzrastu, tražiće da dođe opet.
Deca su uvek bila gladna umetnosti i kreativnog načina izražavanja. Protiv toga sam da se pozorište prilagođava samo da bi podilazilo deci i povlađivalo im. Treba prihvatiti tehničke inovacije i ići u korak sa vremenom ali ne po svaku cenu. Prilagođavanja su više nego dobrodošla pod uslovom da nisu tu samo kao vizuelna ili tonska inovacija, nego da su u službi predstave i da na nov način ističu njen kvalitet.
