Protesti su u celoj zemlji. Ljudi su izašli na ulicu, da se vide da postoje, nezadovoljni su uslovima u kojima žive, perspektivom koju imaju za svoju decu, načinom na koji vlast koristi svoje privilegije, nisu zadovoljni kako im se vlast obraća, kako miksuje istinu i manipulaciju i na koga pazi, a na koga uopšte ne pazi kad sprovodi zakone, vlašću nisu zadovoljni. Pa, da li je to, onda, nastupio onaj prelomni trenutak?
Mislim da još nije. Narod nekako uvek zna kad je prelomni trenutak, a političari ne znaju. Mada, možda i znaju, ali nema im druge, moraju da rade svoj posao…
Ni u EU građani, izgleda, nisu zadovoljni svojom vladajućom nomenklaturom. Naši analitičari listom tvrde da u Evropi jeste nastupio taj prelomni trenutak. Nadaju se da će ovog proleća, na predstojećim izborima, pobediti tzv. suverenisti – to novo političko ime je, čini mi se, eufemizam koji su svi prihvatili, zajedno sa očekivanjem da će nama biti lakše kad suverenisti pobede. Ne znam otkud se rodila takva nada, šta je potkrepljuje? Koliko ja vidim, ksenofobija je među važnim razlozima zašto se širi popularnost suverenista. A istorija nas uči da smo mi, divlji Balkanci, toliko puta bili žrtve ksenofobije, zar ne? Zašto bi sada bilo drugačije? Ksenofobija je, zapravo, sve vreme na delu, iako je prikrivena, zamaskirana raznim političkim floskulama. Šta će tek biti kad ne bude prikrivena? Kad pobedi, onako presna. Zašto mislimo da će sada preći na našu stranu istorije? Strepim da to neće biti tako. Evropljani vlašću nisu zadovoljni, i tražiće se krivac…
Kao što vidimo, ima nezadovoljnih ljudi i u Srbiji. Međutim, izgleda nisu baš zadovoljni ni opozicijom. Ni njenim kapacitetima, ni načinom, ni političkim konglomeratom, rekla bih ni kadrovima, možda nema ni dovoljno entuzijazma, a ni poverenja u to šta će biti kad pobede. Zato je Vučić i dalje u prednosti. Za sada…
