Kada se pre izvesnog vremena obrušio deo zida oko Pinove vile, ponovo je pokrenuto pitanje kako se odnosimo prema zdanjima–spomenicima kulture. Omeđana ulcima Ive Lole Ribara i dr Jovana Cvijića, a presecanjem magistrale osamdesetih godina kojom tutnje vozila, posebno tertna, vila ubrzano propada naočigled Zrenjaninaca, ali i društva, s obzirom da je u katastru ubeležena kao javno dobro.
Ali, ova vremešna lepotica svedoči i o tome kako se odnosimo prema kulturnim dobrima koja se, načeta vremenom i nebrigom, ruše kao kule od karata, a ni Zakon o restituciji, ni deklarativna zaklinjanja države da treba sačuvati vredna zdanja, nisu pomogli. Pinova vila, koja svojim izgledom podseća na srednjovekovne zamke, mogla je da bude jedna od znamenitosti grada. Mogla, ali nije – sada je urušena, iz nje je pokradeno sve što se pokrasti moglo. Prozori su bez okvira, dvorište prepuno kesa sa smećem, spolja je „opasana” kontejnerima.
Odlukom Vlade Republike Srbije, dve gradske vile u Zrenjaninu (Elekova vila i Pinova vila), utvrđene su za spomenike kulture, navodi se na sajtu Zavoda za zaštitu spomenika kulture (2013.). Projekat obnove fasada Pinove vile urađen je u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Zrenjanin još 2005. godine, ali se od tada stanje drastično promenilo.
IME PO ŠESTOM VLASNIKU
– Prvi vlasnik bio je Leon Štegelvald, izgrađena je 1894, u stilu romantizma, a projektant je bio arhitekta Laslo Đaluš. Dve godine potom, vilu je kupio Ferenc Danijel u čijem je vlasništvu bila do 1919. godine. Paja Pin, geometar po struci, postao je 1928. godine njen šesti po redu vlasnik. Iako je vila od 1943, kada su Nemci iselili Pinove, promenila još sijaset stanara, ostala je upamćena kao njihovo vlasništvo – navodi Vesna Karavida, iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture.
Za Pinovu vilu, zamenik gradonačelnika Saša Santovac je za naše novine izjavio da je u toku sudski spor „čiji tok nema smisla komentarisati”. Posle konfiskacije, tadašnjim vlasnicima je dodeljen deo odštete, a država je vlasnik jednog dela, odnosno sprata starog zdanja u Ive Lole Ribara 13.
Jedan od naslednika, čuveni advokat, profesor međunarodnog prava dr Tibor Varadi, po majci je vezan za porodicu Pin.
– Kada sam se rodio, Pinova vila je bila kuća Paje Pina, mog dede sa majčine strane. Ja sam živeo u Cara Dušana ulici, ali mi je dedina kuća bila nešto lepo i važno. Moja sećanja na posete Pinovoj vili su vremenom postala nesigurna i došla su do praga zaborava. Imao sam svega četiri godine kada su vilu oduzeli nemački okupatori. Više se sećam da smo docnije često prolazili pored kuće i da su mi majka ili otac govorili da je ovo naše – ali zapravo, ipak, nije. Neko vreme nije bilo moguće ni ući u dvorište da bi mi neko iz bliza pokazao ovu „našu” kuću. Držaoci kuće su se menjali. Od nekih smo se plašili, neke smo uvažavali – bile su tu i bolnice. Posle rata, moji deda i baba su dobili neku nadoknadu, ali ne za celu kuću, nego samo za prizemlje. Postupak radi potpune nadoknade je u toku. Porodicu zastupa Judita Varadi, udovica moga pokojnog brata Imrea.
NASLEDNICI TRAŽE PRAVO NA OBEŠTEĆENjE
Advokat Judita Varadi kratko pojašnjava da brojni naslednici ranijeg vlasnika u postupku restitucije nastoje da ostvare pravo na obeštećenje, a ne na povraćaj nacionalizovanog dela zgrade sa zemljištem. Ovaj postupak je u toku.
Dr Varadi kaže da se viđenje Pinove vile za njega, kako su godine prolazile, menjalo.
– Pinova vila je bila i ostala na istom mestu, mogao sam uvek da je gledam (mada je bilo vremena kada se mogla gledati samo sa druge strane ulice). Ali su se viđenja menjala. Kada sam bio malo dete, vila je bila naša. Posle sam se navikao na ne baš sasvim logičnu konstataciju, da je „naša, ali ipak nije”. Sada, kada sam u Zrenjaninu, primećujem da smo došli do jednog novog viđenja: postala je ničija. Nadam se da će se i to promeniti – nostalgično primećuje dr Varadi.
UNIŠTENA PROŠLOST
Vila je danas napuštena i nalazi se u kritičnom stanju. Zamišljena je kao stambeni objekat sa jasnom podelom na veći, rezidencijalni deo, i prostor za poslugu, koji se jasno razaznaju kako u spoljnjem izgledu tako i u unutrašnjosti. Enterijer koji je upotrebljenim materijalima i načinom obrade detalja nekad govorio o visokom društvenom statusu vlasnika, danas je potpuno ruiniran. Raskošno drveno stepenište koje je iz prostranog ulaznog hola vodilo na spratni deo objekta više ne postoji. Parket je uništen kao i ostali detalji enterijera, među kojima su izvesni primerci predstavljali spomenike ondašnjem zanatstvu – navodi se na sajtu zrenjaninskog Zavoda.
MUZEJ DESTRUKCIJE
Mladi zrenjaninski umetnici, među kojima je bio i Rastko Stefanović, nastojali su da performansima skrenu pažnju na to da Pinova vila propada. Oni su tu osnivali Muzej destrukcije 2004. godine. Značajno je što su dokumentovali svaki korak uništavanja vrednog objekta.
