Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine: subotička „Lizistrata” (ona koja raspušta vojske) – peti vek pre nove ere. Aristofanova komedija (jedna od 11 sačuvanih): grčke žene su se okupile da bi se suprotstavile muškarcima tako što će im uskratiti seks da bi zaustavile rat! Konkretno – Peloponeski rat koji je među grčkim polisima trajao više od 30 godina.
Stara Grčka je potčinjavala žene na način jakog patrijarhalnog društva. Pa ipak je Aristofan, za atinsku publiku, napisao komad koji danas slobodno možemo okarakterisati kao začetak feminizma i pacifizma (i trebaće više od dva milenijuma da se te ideje ponovo pojave na javnoj sceni). Nije baš da su se o tim idejama vodile rasprave u staroj Atini (ono što danas vidimo kao feminističku temu, bio je tek izmišljen komediografski zaplet), ali je i to samo po sebi dovoljno za zaključak da je u starogrčkom društvu oko proklamovanog položaja žena postojala ozbiljna nelagoda. Dovoljno ozbiljna da je, eto, mogla da se pretoči u dramski agon. Koji nije razrešen, ni društveno valjano regulisan, ni do današnjeg dana…
Onda smo gledali „Veštice iz Salema” (SNP, Nikita Milivojević). I opet žene, mada je sasvim druga tematika i druga su pitanja koja reditelj pokreće, o progonima ljudi i sudijama. Velika i snažna predstava, dobra vivisekcija, duboki zahvat. Ali da ostanemo kod banalnih stvari, kod veštica i konteksta koji nameće festivalski redosled izvođenja: dokle smo to stigli tokom milenijumskog hoda čovečanstva? Dokle smo stigli?
Tokom večeri kada je igrala „Lizistrata”, izašla je vest da je umrla Mira Marković. Zvali su je Crvena Veštica, no ja je ne bih svrstala među crvene. Šta je njena politička figura značila i donela Srbiji, neću da govorim (ne bi to bilo ni moguće jer pola od toga Služba čuva kao strogu tajnu). Ali je ponovo izronilo i pitanje o njenoj majci, Veri Miletić, zašto je, zapravo, ona stradala? A to je opet o strašnom progonu ljudi, crnom i crvenom. I o sudijama…
