Sa kreativne strane, ovaj posao jeste za zaljubljenike, a sa druge, neko to radi da bi preživeo – kaže naš sugrađanin
Još kao mladić bavio se muzikom, svirao je u bendu „Ukor”, a kasnije se seli na Kipar i pridružuje se grupi koja je svirala po klubovima i barovima. Tamo spoznaje čari fotografije koja postaje njegova pasija. Fotografisao je za profesionalni studio, gde je dosta naučio o tehnici fotografisanja, opremi… Iako je završio srednju mašinsku školu u Zrenjaninu, odlučio je da se bavi umetnošću. Diplomirao je kameru na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i stekao zvanje direktora fotografije. Kasnije je na istom odseku završio i master studije. Sa Borisom razgovaramo o projektima na kojim je radio, ulozi direktora fotografije, iskustvu sa domaćim i stranim rediteljima…
Kako se pojavila želja da studiraš kameru?
– U Beogradu sam kao fotograf radio honorarno za časopise, međutim bilo je teško živeti od fotografije. Drugar sa kojim sam svirao u „Ukoru”, a koji je završio režiju u Novom Sadu, predložio mi je da studiram kameru jer imam smisla za to. Imao sam 33 godine i rešio da probam. Prijemni sam položio „iz prve”, tako da nisu tačne tvrdnje da FDU ne može da se upiše bez jake veze. Te 2010. godine sam želeo da promenim nešto u životu i kamera se nametnula kao logičan sled događaja, pošto je fotografija osnov kamere.
Koliko je važna uloga direktora fotografije?
– Studije kamere sadrže studiju o svetlu, ekspoziciji, upotrebi raznih alatki, ne bi li ostvarili određenu vrstu atmosfere po kojoj se postiže svetlo. Kamera je samo jedna od alatki. Kad završiš kameru, ne znači da si kamerman i da nosiš kameru na ramenu. Mi smo direktori fotografije. Biti direktor fotografije je kompleksna stvar – zahteva mnogo veština i upravljanja sektorima gde ima dosta ljudi, zbog čega nosimo veliku odgovornost i imamo važnu ulogu. Reditelj se bavi dramskim delom priče, a mi vizuelnim, kao i simbolima kroz vrste osvetljavanja.
Dakle, reditelj i direktor fotografije ne mogu jedan bez drugog?
– Tako je. Oni kreiraju film. To su dva glavna lika u celoj filmskoj ekipi. Saradnjom dolaze do celokupnog izgleda filma. Direktor fotografije radi na izgledu, atmosferi slike, bojama, tonovima, pokretima kamere…
Radio si na popularnim serijama „Jutro će promeniti sve”, „Senke nad Balkanom”, „Ubice moga oca”, „Mamini sinovi”, na filmovima „Pusti me da nađem srcu lek”, „Kralj Petar Prvi”… Kako je raditi na takvim projektima?
– Iskustvo je fantastično. Radio sam kao prvi asistent direktora fotografije i sa surovim profesionalcima. Upoznao sam divne ljude. Samo snimanje je izuzetno naporno – 70 posto ima čekanja i podešavanja, a 30 procenata akcije. Treba mnogo strpljenja, fizičke i mentalne snage da se to sve iznese do kraja. Radni dani su dugi, mnogo je zahteva, ljudi i koordinacije na setu. Snimamo u vojničkim uslovima – na kiši, snegu, visokim i niskim temperaturama. Pre par godina smo snimali film na borskom jalovištu koje izgleda kao pustinja. Radili smo na 45 stepeni. Vetar je duvao, prašina nam je ulazila u usta i oči… Uslovi rada umeju da budu teški.
Kakvi su još izazovi?
– Često se snima noću. Najduže smo snimali 11 noći zaredom, jer se radnje samo uveče događaju. Tada promeniš svoj bioritam, zameniš dan za noć. Sa kreativne strane, ovaj posao jeste za zaljubljenike, a sa druge, neko to radi da bi preživeo.
Verujem da je zadovoljstvo raditi sa poznatim rediteljima i glumcima?
– Kako da ne. Serija „Mamini sinovi” mi je posebno draga, jer u svakoj epizodi gostuje neki renomirani glumac starije ili novije generacije. Lepo je videti Goricu Popović i Svetlanu Bojković, posebno kad se nađu zajedno u kadru. Mnogo smo se smejali tokom snimanja. Andrija Milošević i Nenad Jezdić se zabavljaju kada glume, pa od smeha ne možemo da snimimo kadar. Radio sam 2014. godine kao direktor fotografije film „Povratak”, u kojem su glumili i američki glumci Majkl Pare, Džon Sevidž, Nik Mankuso. Imao sam malu tremu, bez obzira što dobro govorim engleski, ipak su to velike face. Međutim, sve nas spaja način rada i svi smo kolegijalni, imamo puno razumevanja i poštovanja.
Imao si i svoje projekte, među njima je i pomenuti „Povratak”?
– Tu sam bio direktor fotografije, to je bio moj prvi dugometražni igrani film. Radio sam dosta kratkog metra, od kojih su dva dobila nagrade na nekoliko festivala. „Mangipasko horo” je film koji sam radio sa Romima iz Zemuna. Sve su to niskobudžetni filmovi, nekad smo radili i bez budžeta. Dotle je išla naša požrtvovanost. Sada sam više u industriji i sve manje imam vremena za autorska stvaranja, ali i dalje imam potrebu za tim. Srbija je mala zemlja i teško je doći do finansiranog filma, ali negde moraš početi. Zato sam često asistent kamere i tako učim i upoznajem ljude. Radim sa najboljima, rame uz rame.
Gotovo da nema reklame koju nisi snimao…
– Radim mnogo reklama sa domaćim i stranim rediteljima i direktorima fotografije, što je veliko iskustvo. Najmanje uživam u tome, ali su najčešća pojava. Srbija se sve više otvara ka stranom tržištu, dolaze strane produkcije najviše zbog reklama.
Tvoje najzanimljivije iskustvo u karijeri?
– Pre dva leta sam radio zanimljiv projekat „Kraul” (Cravl) za američki studio „Paramaunt pikčers” (Paramount pictures). Film smo snimali u Srbiji, a ja sam radio u sektoru specijalnih vizuelnih efekata. To je bio ogroman projekat, sa grandioznim setom u nekoliko hangara Luke Beograd. Tema filma je delimično bazirana na istinitoj priči, kada se usred uragana negde u Americi, u blizini močvare izlila voda i aligatori su ušli u naselja. Jedna devojka pokušava da spase zarobljenog oca u kući dok voda nadire… U hangarima su bili podignuti bazeni, veličine 50h100 metara. Donete su mašine iz Engleske, Amerike, američki automobili da bi sve to bilo autentično. Setovi su činili mali gradski blok.
Kako je teklo snimanje, da li je bilo rizično snimati u vodi?
– Set je bio dosta opasan. Snimanje smo počeli prvo na suvom, da bismo kasnije završili u vodi dubine dva metra. Polovinu filma smo snimali u bazenima, imali smo ronioce, spasioce i lekare na setu. Jedan bazen je sadržao samo podrum kuće. U drugom smo snimali samo prvi sprat. Već u četvrtom bazenu je bio čitav stambeni blok od nekoliko kuća i benzinske stanice. Trebalo im je oko mesec dana da ga napune vodom. Pored tih bazena bili su motori sa propelerima koji su pravili uragan, a iznad nas su sprovedene cevi iz kojih je lila kiša. Po ceo dan smo bili u ronilačkim odelima. Ovo je logistički moralo da bude veoma dobro zamišljeno i bezbedno, jer se radi u vodi i bilo je dosta stvari koje su letele usled uragana. Tako smo radili nepuna dva meseca. To je bio najveći projekat na kojem sam radio i srećan sam što mi se ukazala takva prilika.
Da li bi voleo da se oprobaš u glumi, s obzirom da si sin glumca Marinka Šebeza?
– Što da ne. Izuzetno cenim i poštujem glumce. Pošto nisam stigao da upoznam oca u pravoj meri, on je poginuo dok smo moja sestra Ivana i ja bili deca. Ja sam tada imao 11 godina, a ona svega devet meseci. Kroz ovaj posao vidim koliko je gluma težak i naporan posao. Pojavio sam se u nekoliko filmova kad je trebalo da se uskoči (smeh), ali ne bih imao ništa protiv da i to probam.
RODNI GRAD
Na pitanje da li ima vremena da dođe u Zrenjanin, naš sagovornik ističe da voli rodni grad, ali da retko dolazi jer nema vremena, zbog njegove prirode posla. Dolazi kako bi video majku i sestru, a većina njegovih prijatelja živi u inostranstvu.
PLANOVI… – Privlači me dodatno znanje, volim da učim i najzadovoljniji ću biti kada se budem ostvario kao autor, a do tada znanje mora da se „peče”. Među direktorima fotografije nema mnogo mladih ljudi. To je posao koji se jako dugo uči. Iako je lep i zanimljiv, dosta je težak. Trenutno pripremam nešto što bih voleo da snimim – navodi Boris Šebez.
