Venčali su se aprila 1947. godine, potom su dobili troje dece – Slavicu, Rada i Dragicu, a danas Anđići imaju šestoro unučadi i čak 11 praunučadi
U današanje moderno vreme, kada se brakovi sklapaju brzo, a završavaju još brže, skoro kao naučna fantastika zvuči podatak da u našem gradu živi bračni par koji će uskoro proslaviti 73 godine zajedničkog života. Tomki i Milanu Anđiću koji, eto, tolike godine zajedno žive, to nije ništa čudno.
Tomka je sitna, tiha žena, dok je njen suprug, iako ima punih 95 godina, vitalna starina. Nedavno smo bili njihovi gosti, a ljubazni domaćini rado su pričali sa nama i otkrili nam neke svoje „tajne” i ispričali kako su zajedno proživeli više od sedam decenija.
– Tajna uspešnog braka? Mislim da znam: morate da slušate svoju ženu i da budete umereni u svemu – kaže deda Milan, a baka Tomka dodaje da je još vrlo važno i međusobno poštovanje.
Milan je rođen 1925. godine u Trnovu kod Sarajeva, a baka Tomka na Romaniji u gradu Sokolcu. On je 1942. kao mladić pristupio partizanima i u tom pokretu je ostao do kraja rata. Demobilisan je tek 1947. godine kada je došao u Lazarevo gde je proveo radni vek i upoznao Tomku.
– Ona je tada bila u poseti rodbini, zagledali smo se, dopali jedno drugom i vrlo brzo smo se uzeli, bilo je to aprila 1947. godine. To posleratno doba bilo je vreme oskudice, život je bio težak, ali mi smo se trudili da stvorimo sebi i deci što bolje uslove i da ni u čemu ne oskudevamo – objasnio je Milan.
Tomka je vredna žena. Ona i danas sama čisti i kuva za sebe i supruga i kaže da današnje žene sve hoće na gotovo i da se previše oslanjaju na mašine koje rade umesto njih.
– Savremenom čoveku je teško da razume kako je bilo ljudima koji su došli u Vojvodinu posle rata. To je, mahom, bio narod iz predela gde je drveta bilo u izobilju. Možete li da zamislite njihov šok kada su došli u ove krajeve gde ima manje šume. Svašta smo bacali u vatru kako bi se ugrejali, jer drva nije bilo dovoljno – priča nam baka Tomka.
I pored brojnih teškoća Milan i Tomka nikada nisu odustali. Dobili su troje dece – Slavicu, Rada i Dragicu. Porodica je nastavila da se širi, pa danas Anđići imaju šestoro unučadi i čak 11 praunučadi i ne kriju koliko su srećni i ističu da su deca njihovo najveće bogatstvo.
– Deca nas redovno obilaze, a dolaze nam i unučad i praunučad. Nismo do sada organizovali porodično okupljanje jer nas Anđića ima mnogo, pa bi nam za taj skup trebala tri ovakva stana – kaže naš domaćin.
Dedu Milana to što ima 95 godina ne sprečava da bude aktivan. Mnoge mlađe ljude bi mogao da postidi, jer svakoga dana šeta četiri kilometra.
– Kad smo se preselili iz Lazareva u Zrenjanin nikako nisam mogao da se naviknem na gradski život. Stalno prolaze automobili i kamioni, takvu buku nisam mogao da izdržim. Hteo sam da se vratim u svoje Lazarevo. Mislio sam „Ma kakav stan, kakav Zrenjanin”… Jedva su me deca i žena ubedili da ostanem. Sada mi ne smeta, navikao sam. Svakoga dana šetam, obiđem ceo Bagljaš. Čovek mora nečim da se zanima – iskreno će deda Milan koji je strastveni šahista, pa je prošle godine osvojio turnir i za taj uspeh je dobio pehar od gradonačelnika Zrenjanina Čedomira Janjića.
Na kraju smo naše domaćine pitali da li se isplati ulaziti u brak? Anđići su se samo najsmejali i pokazali nam fotografije svoje brojne porodice. Kažu, to je ono što ostaje i za šta vredni živeti. Još dodaju da su vodili su težak život, ali da su srećni i da ništa ne bi menjali.
PONOSNI NA ALEKSU
Anđići su privukli veliku pažnju kada su se pojavili na manifestaciji „Sunčana jesen života” koju je organizovao Crveni krst Zrenjanina. Oni su dobili nagradu kao par sa najdužim bračnim stažom u gradu. Njihov praunuk Aleksa Bjelogrlić na literarnom konkursu napisao je rad „Moji baba i deda” i pobedio u konkurenciji đaka od prvog do četvrtog razreda osnovne škole. Ponosni prababa i pradeda su se za uspomenu fotografisali sa praunukom.
