Nisam sigurna da bih mogla „bez greške”, onako „iz glave”, da pobrojim koliko sam „vanrednih stanja” do sada preturila preko glave. Možda nisu baš sva imala to ime i istovetnu pravnu definiciju, ali su sva proizvodila slično dejstvo, uz pokušaj izvesne kontrole društvenih tokova, i uvek ih je pratio neki strah, makar i potisnut, za ličnu i opštu egzistenciju. Osim ratova, razaranja zemlje u kojoj si rođen, mobilizacije i militarizacije, kraha privrednog, monetarnog, zdravstvenog, vrednosnog i svakog drugog sistema, uličnih i političkih ubistava… u mom sećanju, možda na samom početku ovog teškog niza, stoji upravo jedna smrtonosna boleština.
Variola vera. U to vreme, naravno, nije bilo elektronskih mreža, fake news nisu još bile izmišljene, ali su se opet, putevima društvene usmenosti, širile razne priče, najviše o postojanju „žarišta”, ovde-onde, koja se, eto, nikako ne gase i ne saniraju. Taj paralelni način međusobnog informisanja, poluinformisanja, a najviše dezinformisanja (sve u pola glasa i „u poverenju”), imao je i svoje kolokvijalno ime koje ga je, međutim, u najvećoj meri i dezavuisalo (mada, ne sasvim): radio Mileva. Živeli smo i strepeli tu negde između radio Mileve i Radio Beograda.
No, onda je u našu školu došla medicinska ekipa, smestila se u zbornicu, a nas su nastavnici postrojili, rekli da visoko zavrnemo rukave i, po razredima, sprovodili nas da se vakcinišemo. Svi đaci, u svim školama. Ali, mom bratu se vakcina nije primila. Ni, drugi, ni treći put. Celu epizodu sa variolom verom upamtila sam po tom, narastajućem, strahu koji sam tada osetila.
Za mog brata lekarka je, na kraju, nabavila dozu gamaglobulina. – Sad je spašen – rekla je. Reč „gamaglobulin” zazvučala mi je čarobno. A poverenje u medicinu, i nauku, ostalo mi je zauvek…
