Kakav će biti svet posle ove korone? To je tema o kojoj se raspravlja, takoreći, od početka kovid-krize. Mišljenja su podeljena, no svi se slažu da „ništa neće biti isto”.
Zavisi šta kome znači „isto”. Evo nekih, najkrupnijih, medijskih naslova iz prošle i sa početka ove nedelje: „Politički štrajk glađu”, „Falsifikatori štrajka glađu”, „Ne damo svetinje”, „Vladika uhapšen u Crnoj Gori”, „Nezapamćeno političko nasilje”, „Ujedinjeni možemo svakog da pobedimo”, „Vučić kriv što Amerika ne podržava Kosovo”, „Migranti će preuzeti Srbiju”, „Vojna policija preuzima migrantske punktove”… i tako redom, da ostanemo samo u ovom regionu i kod udarnih vesti. A ni one „sitnije” nisu ništa mirnije. Epidemiolozi upozoravaju da virus još nije savladan, ali se svet, eto, vraća „u normalu”: pokazalo se da je svet tačno onakav u kakvom stanju smo ga ostavili kad smo se povukli u kuće i zatvorili vrata, preplašeni pred biološkom opasnošću nepoznate jačine i mogućeg ishoda. Tokom tri meseca „životne pauze” niti smo se prolepšali, niti smo se popravili. Nego smo jedva dočekali da nastavimo tamo gde smo stali.
Kakva harmonizacija, kakav humanizam i kakva renesansa, mali je virus za tako veliku promenu čovečanstva. Uostalom, nijedna promena poretka u dosadašnjoj istoriji sveta nije otklonila antagonizme koji ne štede ljudske živote. Žeđ za dominacijom neutaživa je. Jasno je, dakle, da su bili u pravu oni koji su odmah zaključili da će, posle pandemije, sve ostati isto. Samo gore.
Mada još ne znamo na kakve će se sve načine to pogoršanje ogledati u našoj svakodnevici… Znate li vic o onom nesrećniku koji je pao sa solitera, pa je, u sunovratu, brojao spratove unazad: „…deveti, osmi, sedmi… za sada je sve dobro… šesti, peti… i dalje je sve dobro… četvrti, treći…” E, pa – to sam htela da vam kažem.
