Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Očekivano je da se na ovako konkretno pitanje pruži i direktan odgovor. Međutim, suprotno očekivanjima, to nije moguće tako lako učiniti. Verovatno se i zbog toga u medijima mogu čuti/pročitati potpuno različita mišljenja.
Kao i prilikom svakog drugog merenja, i u ovom slučaju je najvažnije da se unapred jasno definiše šta se i pomoću čega meri, te da se u skladu sa tim dobijeni podaci konzistentno i tumače. U suprotnom, rezultati će zavisiti od toga „kod koga je bio metar”.
Trebalo bi poći od osnovne hipoteze da je bez posla mogao da ostane samo onaj koji ga je pre korone imao. Neočekivano, ali već u ovoj fazi se suočavamo sa najvećim problemom – ko se smatra zaposlenim licem? Uobičajena percepcija o zaposlenoj osobi je da ona radi u nekom preduzeću, da po osnovu ugovora prima platu, da svakodnevno odlazi na posao itd. Međutim, međunarodno prihvaćena metodologija koja se primenjuje u Anketi o radnoj snazi – ARS (najvažniji izvor podataka iz oblasti statistike tržišta rada) zaposlene „vidi” drugačije. Prema ARS-u, zaposlenim se smatra svako lice koje je najmanje jedan sat tokom sedmice u kojoj je anketirano obavljalo neki plaćeni posao (u novcu ili naturi). Tako se, osim lica koja imaju zasnovan radni odnos i rade u nekom preduzeću (organizaciji) ili kao privatni preduzetnici, zaposlenima smatraju i individualni poljoprivredni proizvođači, zatim pomažući članovi domaćinstva, kao i lica koje su obavljala neki posao koji su samostalno pronašla i ugovorila (usmeno ili pismeno) bez zasnivanja radnog odnosa.
Prema ovoj definiciji, u našoj zemlji ima čak oko 2,9 miliona zaposlenih. Međutim, od toga je formalno zaposleno nešto više od 2,3 miliona ljudi, dok skoro 530 hiljada ima status neformalno zaposlenih (u neregistrovanoj ili u registrovanoj firmi, ali bez formalnog ugovora o radu i prava na penzijsko osiguranje, kao i pomažući članovi domaćinstva koji nisu plaćeni). Tako se u ARS-u mogu pronaći dva podatka o nezaposlenima u Srbiji – metodologija „kaže” da ih ima oko 336 hiljada, dok sa druge strane čak oko 895 hiljada ljudi, prema sopstvenom (subjektivnom) mišljenju, smatra da nema posao i smatra sebe nezaposlenim.
Postoji, dakle, razlika od preko pola miliona ljudi između onoga što je metodološki ispravno i realnog stanja. Pojasnimo ovaj problem pomoću sledećeg primera. Osoba koja nema posao i nalazi se na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje (NZS) je tokom prethodne nedelje komšijama pokosila travu u dvorištu i od njih dobila nadoknadu u gotovini. ARS tu osobu tretira kao zaposlenu (!). Da li se ti ljudi mogu smatrati zaposlenima i sa kolikom pouzdanošću uopšte možemo procenjivati da li su, kada i zbog čega ovi ljudi „ostali bez posla”? Stoga, prilikom tumačenja podataka iz ARS-a treba biti izuzetno obazriv.
Republički zavod za statistiku (RZS) prati podatke o registrovanoj zaposlenosti. U martu ove godine je broj registrovanih zaposlenih radnika bio manji za 11.147 u odnosu na februar mesec, odnosno za 32.176 radnika u odnosu na decembar 2019. godine. Kada budu objavljeni podaci za april i maj 2020. godine, imaćemo jasniju sliku o tome šta se dogodilo tokom vanrednog stanja uvedenog usled epidemije korona virusa.
