U toku vanrednog stanja, kada pijace nisu radile, a redovi za markete bili kilometarski, mnogi su, kako bi nabavili sveže namirnice, sami potražili proizvođače povrća, meda, jaja, mleka. Štaviše, čini se da je roba „proverenog čoveka sa sela” poslednjih godina sve više cenjena i tražena. Na primer, Fejsbuk grupa „Mali proizvođači hrane u Srbiji” koja spaja kupce i uzgajivače konstantno raste i sada broji već 37.600 članova.
Verujući da će kvalitet domaćih proizvoda biti prepoznat, Poljoprivredno gazdinstvo (PG) „Čokić Zlatoje” iz Orlovata, pored ratarstva, počelo je da se bavi i povrtarstvom. Kako za naš list kaže članica Gazdinstva Branislava Čokić, njihove paprike ajvaruše i babure, krompir, kupus, kukuruz šećerac i krastavci kornišoni traženi su u Orlovatu, okolnim selima, zatim i u Zrenjaninu.
– Suprug Zlatoje se bavio ratarstvom, ali pre tri godine počeli smo da gajimo i povrće na otvorenom. Samo od ratarstva se više ne može živeti – troškovi su se značajno povećali u poslednjih desetak godina, a cena ratarskih kultura je ostala ista ili je snižena. Potom smo, uz pomoć konkursa sufinansiranja podigli i hladnjaču – priča Branislava.
Dodaje da nema potebe da se reklamiraju na društvenim mrežama zato što se pokazalo da je najefektnija preporuka „od usta do usta”.
– Najviše prodajemo direktno od kuće, a deo proizvoda sami prodajemo i na maloj pijaci na Lesnini. Važno nam je da je povrće kvalitetno, da ne bude lepo samo na oko već i ukusno, a naročito vodimo računa o upotrebi preparata – ističe Branislava Čokić.
Za razliku od supruga Zlatoja, naša sagovornica nije imala iskustva u poljoprivredi – školovanje i posao usmerili su je na grad, mada je sa porodicom živela u rodnom Orlovatu. Posle 15 godina rada u oblasti marketinga, odlučila je da se posveti poslu u porodičnom gazdinstvu. Učila je o uzgoju povrća, čime se ranije uopšte nije bavila. Na odluku da promeni profesiju uticale su i „okolnosti” života na selu.
– Nema obdaništa za decu do pet i po godina, pa ako ne živite sa roditeljima, nema ko da vam čuva decu. Takođe, put do grada je otežan bez sopstvenog auta jer autobuske linije nisu česte, naročito kada nema đaka. Sa druge strane, prednosti života na selu jesu mir i tišina, nema gužvi, u stalnom ste kontaktu sa prirodom, a možete i da proizvodite hranu za svoju porodicu. Deca su manje izložena negativnim uticajima savremenog života – objašnjava Branislava Čokić.
A ko se opredeli za selo, nema mnogo izbora osim bavljenja poljoprivredom, pri čemu je ovaj sektor prilično zanemaren od strane države. Subvencije su minorne ili nikakve, konstatuje i naša sagovornica. Zato se i u PG „Čokić Zlatoje”, poput drugih malih proizvođača, najpre uzdaju u sebe, ne računajući mnogo na pomoć države.
– Voleli bismo kada bi se više obratila pažnja na poljoprivrednike, bar da se ne uvoze neki proizvodi koje i ovde gajimo. Teško je biti konkurencija uvoznom kupusu u supermarketu od gotovo 10 dinara, kada se uzmu u obzir troškovi zakupa zemlje, nafte, semena, mašina – objašnjava Branislava Čokić.
Male proizvođače za sada, čini se, više prepoznaju kupci željni zdrave, domaće hrane.
ŠANSA – IZRADA SAPUNA
Branislava Čokić se takođe bavi i proizvodnjom sapuna, ali za sada samo za porodicu i prijatelje, u vidu hobija. – Nije mi prijala komercijalna kozmetika, pa sam na internetu pronašla literaturu i savete i posle nekoliko meseci napravila sam prvi sapun. Izrađujem ih od prirodnih sirovina – biljnih ulja i etarskih ulja. Zanimljiv je hobi, podrazumeva ručni rad, osmišljavanje recepta i izgleda sapuna. Volela bih da se time bavim, ako mi vreme dozvoli i ako se nađe tržište.
