Projekat koji se bavi likom i delom Tome Zdravkovića, legendarnog pevača narodne muzike, pesnika i boema, jedan je od trenutno najzapaženijih i najaktuelnijih. Snimanje filma i serije „Toma“ polako se privodi kraju. Producenti su Željko Joskimović, pevač i kompozitor i Dragan Bjelogrlić, glumac, dok režiju potpisuje Zoran Lisinac. Talentovana Zrenjaninka Romana Caran, angažovana je kao klaperka i glumica na ovom projektu. Romana je završila filmsku i tv režiju na „Dunav filmu”. Za naš list govori o novim iskustvima, saradnji sa Bjelogrlićem, mladim glumcima, ali i tome koliko joj znači što su pojedini kadrovi snimljeni u njenom rodnom gradu.
Kako si postala klaperka?
– Uglavnom klapu lupaju mladi koji tek počinju da rade na filmu. Postala sam klaperka sticajem okolnosti. Prvo sam bila asistent režije na studentskim filmovima, pa model za specijalne efekte za horor film i klaperka. Malo sam prekvalifikovana za ovaj posao, ali izgleda da dobro lupam pa me stalno zovu za to (smeh).
Šta očekuješ od novog projekta i koliko ti znači? Da li je premijera „na vidiku“?
– Nešto o samom projektu je više pitanje za glumce i reditelje. Ja sam tu samo neko ko obavlja svoj deo posla i trudi se da bude efikasan. Zahvalna sam što sam se našla u ovoj ekipi i što sam angažovana baš na filmu i seriji o Tomi Zdravkoviću. Izuzetno mi prija taj kafanski štimung, priča o jednoj ovakvoj legendi. Ponekad se uživim, pa se osećam kao da sam zaista na nekom koncertu ili u kafani. Tokom snimanja pojedinih scena sam bila baš emotivna. Naravno, ekipi nije lako. Radimo najčešće u teškim uslovima – nekada i po 15 sati, ali smatram privilegijom prisustvo na stvaranju jednog ovakvog filma. Od „Tome“ očekujem mnogo, a premijeru ne mogu da dočekam. Ne znam kada će biti. Danas je teško prognozirati takve stvari.
Toma Zdravković je često posećivao Zrenjanin, čak je jedno vreme živeo ovde. Tu je upoznao i jednu od svojih velikih ljubavi, što je kasnije bilo krunisano brakom, ali i razvodom. Tako je nastala inspiracija za njegov poznat stih „Kiša je padala, a ja sam plakao za njom, ulica duga, k’o moja tuga, ostaće u gradu tom…“ Da li si bila upoznata sa ovim podatkom?
– Tek skoro sam čula za tu priču. Nekoliko njih mi je to ispričalo kada su čuli da snimamo u našem gradu.
Podatak je interesantan za filmsku priču. Koliko te je obradovala činjenica da ćeš deo snimanja provesti u rodnom Zrenjaninu? Kako su se Zrenjaninci snašli kao statisti?
– Nažalost u Zrenjaninu smo snimali samo jedan dan. Volela bih da smo duže bili tu. Stvarno sam bila srećna. Stigla sam usput da vidim neke drage ljude koje dugo nisam videla. Svratili su do seta tako da mi je srce bilo puno. Volim kada snimamo na nekim „mojim“ lokacijama. Kada smo pre petnaestak godina u Zrenjaninu snimali „Hadersfild“ isto sam bila presrećna. Zanimljivo mi je da idem po različitim lokacijama, istražujem nova mesta, interesantne objekte, ali jedan je rodni grad. Generalno, zrenjaninski statisti su bili divni i sve je išlo po planu.
Ponovo sarađuješ sa Draganom Bjelogrlićem. U „Senkama nad Balkanom“ bila si i klaperka i glumica. Kakva su tvoja iskustva? Šta je zahtevnije – „Senke“ ili „Toma“?
– Radila sam i na prvoj sezoni serije „Žigosani u reketu“. Jednom sam već rekla da je rad na „Senkama“ za mene bio isto što i poziv u reprezentaciju. Sada isto to mogu da kažem za „Tomu“. I na ovom projektu sam klaperka i glumica. Doduše uloga je minijaturna, ali za mene ogromna i bitna. Često nam je ekstremno teško na snimanju. Ceo dan, svaki dan, ali neću da kukam. Ima dosta lepih stvari i mnogo toga da se nauči. Oba projekta su zahtevna. Svaki je težak na svoj način. Na „Senkama“ smo se više smrzavali i bili najčešće u blatu do kolena. „Toma“ je najvećim delom snimljen po lepom vremenu. Kada kažem lepom – mislim i na više od 40 stepeni u hladu. Deo ekipe se „topio”, ali meni je takva temperatura baš prijala. „Tomu“ sve vreme prati ova kovid situacija pa nam je i otežavala posao… Nosimo maske, merimo temperaturu, imamo sredstva za dezinfekciju, kako svi tako i mi. Sve ovo, naravno, pričam iz svog ugla. Svaki sektor na filmu ima svoje probleme i izazove.
Uloga Tome Zdravkovića poverena je mladom glumcu Milanu Mariću. Deo postavke su i Andrija Kuzmanović, Dejan Dedić, Petar Benčina, Ivan Zekić, Tamara Dragičević. Kako protiče snimanje? Kako ocenjuješ saradnju i druženje sa njima?
– Ima na ovom projektu još puno divnih, talentovanih, mladih glumaca. Ja sa njima nemam direktnu saradnju, osim kada smo u istom kadru. Moje je da ih pustim da se koncentrišu, da im sa klapom pred sam kadar što manje smetam. Uvek sam pored kamere gde se, kada glumci dođu na set ili proba ili snima, tako da najčešće nemam previše prostora za druženje. Sa druge strane, sa nekima se uvek nađe bar malo vremena da se proćaska i smeje. Slavimo rođendane na setu i to ume da bude baš simpatično. A kada čekamo nešto i ja slučajno zaspim, često se stvore tu da me bude i „maltretiraju” (smeh).
Koja ste sve mesta posetili?
– Dosta smo vremena proveli u Vršcu, Priboju, Prijepolju, Herceg Novom. Snimali smo u mnogim mestima u okolini Zrenjanina, od kojih najviše, naravno, u Barandi u kojoj se već svi osećamo kao kod kuće.
U kojoj meri epidemija utiče na tok snimanja i rad uopšte?
– Ovo nam je prvi projekat u ovakvim uslovima. Niko nije znao šta da očekuje i kako tačno da se ponaša. Trudimo se da budemo odgovorni. Srećom, u ekipi ima toliko divnih i duhovitih ljudi, da i u najgorim situacijama i trenucima najvećeg umora sa njima bude mnogo lakše.
Neke kolege su bile primorane da zbog situacije prekinu snimanje. Mi smo za sada imali sreće. Sve je neizvesno i stresno. Niko ništa ne može da planira… Svi oni dodatni poslići o kojima sam razmišljala su pod znakom pitanja. Neizvesna finansijska situacija nam je uglavnom svima problem. Opet se događaji otkazuju, ali stvarno se trudim da budem optimistična, iako nam je svima teško. Sve će proći, pa i ovo.
Da li možeš da izdvojiš neku anegdotu?
– Na snimanjima uvek ima anegdota, ali mislim da mi je omiljena jedna još sa početka. Snimali smo u nekoj kafani gde ljudi počinju da lumpuju i prave lom. Jednom starijem statisti su dali specijalnu flašu od šećera koja se lako lomi, a bezbedna je. Pomoćnik režije proba scenu sa svim statistima, daje im uputstva: Sada ćemo probati… vi gospodine radite to i to, a vi ovo… I tako redom. Kad je došao do tog statiste rekao mu je: „Vi ćete na znak baciti flašu na pod – kada budem rekao SAD”. I čovek je istog trenutka tresnuo flašu koja se razbila u param parčad. U sred probe! A tih specijalnih flaša smo imali samo nekoliko i prilično su skupe. Kaže čovek: „Pa reko si SAD“. Svi smo popadali od smeha.
Kako se slažu mač i filmska klapa? Kako postižeš sve, s obzirom da si i uspešna sportiskinja?
– Mač i klapa teško da mogu istovremeno, tako da je ili-ili. I jedno i drugo zahtevaju puno vremena. Trudim se koliko mogu da postignem sve. Dok sam na snimanju i dok se selimo sa lokacije na lokaciju, usput razmišljam o nekim svojim projektima i razrađujem ih u glavi. Kada budemo završili sa snimanjem biće više vremena za druge stvari.
Miroslava Malbaški
Foto: Sever Zolak, Constantine film i Aleksandar Kujučev
