Ne poznajem Bila Gejtsa, nisam imala prilike da ga sretnem, odmerim sopstvenim očima i procenim kakav je stvarno. Ali, računam da ne može biti baš glup. Ipak je on smislio veći deo ovog kompjuterskog sveta koji danas poznajemo. Doduše, to što nije glup, ne garantuje da ima bilo koju drugu dobru osobinu. Ali, recimo da mozga ima. Kako je onda mogao da izjavi – što su, brzinom munje, preneli svi mediji širom sveta – kako bi čovečanstvo što pre moralo da se navikne na ideju da se hrani govedinom iz kompjuterskih štampača. Istina, takvi štampači još nisu napravljeni, ali treba ubrzano raditi na tome, pošto oviliki broj goveda koliko ih danas uzgajamo, strašno zagađuje Planetu, i Zemlja zato propada.
Dakle, nema nam druge, nego da jedemo meso iz štampača, preneli su mediji zamisao Bila Gejtsa. Kako mu je pošlo za rukom (tj. za glavom) da nam smisli takvu budućnost?!
A onda sam se setila da to mora biti deo šire priče – one o idealnoj „zlatnoj milijardi ljudi” na Zemlji. Toliko bi, naime, ljudskih jedinki Plava Planeta mogla da izdrži, a da se ne naruši prirodna ravnoteža svega. No, u toj utopiji „zlatna milijarda ljudi” živeće mirno, u skladu sa prirodom, a ipak bogato, kao što danas žive milijarderi. Tako nekako…
Samo – ne lezi vraže. Da bi „zlatna milijarda” živela bogato i opušteno, morala bi da ima bar dve-tri milijarde nas, nevidljivih „crnaca”, u nevidljivim kolonijama, koji bismo, njima zlatnima, to bogatstvo stvarali i održavali, zar ne? A onda to već nije ideja o „zlatnoj milijardi”, nešto tu mora da se domisli… I tako je Bil Gejts domislio štampanu govedinu. Meso stiže na sto, a niko ne mora da čuva i hrani krave i udiše metan koji one ispuštaju…
Računam da je Gejts stvarno šal-ozbiljno i mislio to što je izrekao, i zamišljam da se to moralo desiti na nekom skupu belosvetske ekonomske elite. Jer, on nama „crncima” nikad i ne govori, nego se obično obraća sa neke govornice u, na pr. Davosu, i to onima koji sebe inače ubrajaju u „zlatnu milijardu”. Pa im je rekao šta treba da čuju…
