Pandemija zaoštrava razlike
Piše: dr Dejan Molnar,
vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Iako pandemija korona virusa nikoga nije zaobišla, nije istim intenzitetom uticala na sve ljude, niti na sve države. U vreme izbijanja, početkom 2020. godine, činilo se da je u pitanju pojava koja će biti veliki „nivelator”, odnosno da će doći do svojevrsne uravnilovke (uravnoteženja) u dohotku, bogatstvu, prilikama itd. Međutim, brzo se pokazalo da se radilo o velikoj zabludi. Ispostavilo se da je pandemija delovala poput „pojačivača” koji je dodatno zakomplikovao postojeće disparitete unutar i između zemalja. Nalazi relevantnih istraživanja ukazuju na to da je pandemija „gurnula” najmanje 100 miliona ljudi širom sveta u krajnje siromaštvo i da direktno ugrožava egzistenciju čak 1,6 milijardi radnika. Prema rezultatima jedne studije sprovedene na uzorku od 37 država, od početka pandemije se čak 3 od 4 domaćinstva (75%) suočilo sa padom primanja, od čega je većina iz grupe materijalno ugroženijih.
Tokom zaključavanja (karantina) i perioda u kojima je dolazilo do pooštravanja epidemijskih mera na videlo su izbile razlike između onih koji su boljeg materijalnog stanja i onih koji imaju niska primanja. Bogatiji i/ili obrazovaniji članovi društva koji rade na bolje plaćenim poslovima su imali veće mogućnosti da se „prebace” na rad od kuće, kao i da budu uz svoju decu i prate proces njihovog pohađanja
„onlajn” nastave.
Sa druge strane, oni koji imaju lošije plaćene poslove, zbog prirode svojih radnih obaveza/zadataka, nisu mogli da rade od kuće, te da sačuvaju svoje zdravlje i nadziru proces obrazovanja svoje dece. Pomalo apsurdno, ali upravo su pojedinci koji rade na manje plaćenim poslovima bili ti koji su na „prvoj liniji odbrane” pomažući celom društvu (direktno ili indirektno) na zdravstvenom i poslovnom planu.
Tokom pandemije postali smo svesni i da živimo u vremenu kada postoji ogromna razlika između suštinske prirode, odnosno unutrašnje vrednosti (značaja) nekog zanimanja i materijalne nadoknade za taj posao. Drugim rečima, u ekonomskom (materijalnom) smislu se najmanje vrednuju (najmanje su plaćeni) oni pojedinci i profesije koje su društvu među najpotrebnijima i bez kojih ne bi mogli da preživimo (lekari, medicinske sestre, nastavnici, trgovci, vozači, dostavljači, radnici u pogonima za proizvodnju prehrambenih proizvoda…).
Delovanje pandemije na povećavanje nejednakosti bi moglo da se sumira kroz četiri dimenzije. Prvo, zaposleni koji su bolje plaćeni i imaju bolje poslove mogu da rade od kuće, dok radnici koji imaju niže zarade najčešće nemaju takvu opciju (zbog prirode posla/radnog mesta). Drugo, zaposleni sa nižim zaradama najčešće rade u tzv. esencijalnim delatnostima i direktno su izloženi svakodnevnim kontaktima sa drugim ljudima, čime se povećava verovatnoća da će doći u kontakt sa zaraženim osobama. Treće, manje plaćena radna mesta su inače zastupljenija upravo u onim delatnostima koje su morale da obustave rad zbog pandemije (ugostiteljstvo, hoteli, restorani, transport, turističke usluge), pa su time siromašniji slojevi društva postali finansijski još ugroženiji. Četvrto, pandemija povećava nejednakost i na makro planu – ekonomski snažnije (bogatije) države mogu sebi da priušte veće budžetske izdatke sa ciljem da se „spašavaju” preduzeća i radna mesta (nadoknađivanje propuštenih prihoda/zarada, oslobađanje plaćanja poreza…), dok manje razvijene, siromašnije države nemaju finansijski kapacitet za to.
