Dobra vest je da taraška skela ponovo radi. Gradske vlasti su za nju iznajmile mali brod, motorni tegljač, jer više ne može „na ruke” i „na pajvane” preko reke. Zabranjeno je. U Evropskoj uniji smatraju da su takva plovila nebezbedna, a mi težimo da uđemo u EU, pa svoje zakonodavstvo usklađujemo sa njenim, te je taraška skela platila evropski ceh. Neko vreme nije radila.
Kad su je zabranili, prvo što mi je palo na pamet, bio je onaj stari vic o dvojci Banaćana, koji su se sreli tamo negde u Čikagu, na „privremenom radu” u Americi. – Je l’, Lalo, kako si ti stig’o u Ameriku?
– Čuješ, kako. Pa lepo – skelom preko Taraša, eto kako…
Stvarno, kako bi drugačije, nego skelom preko Taraša. Ali, pošto su skelu zabranili, Tarašani su ostali odsečeni ne od sveta, nego od svega. Jer su ostali odsečeni od svojih njiva s druge strane Tise. Zaista, kako ćeš tešku (a i lakšu) poljoprivrednu mehanizaciju okolo-naokolo, pa na most, pa u Bačku, 45 kilometara daleko?! Skela je tu završavala posao, razdaljinu skraćivala na dva kilometra. Kakve veze ima što je to prevozno sredstvo još iz neolita, kad rešava stvar i danas. Naročito Tarašanima… Ali se, eto, ipak našao način da skela ponovo proradi. Mada, ne baš na najjeftinije gorivo – ne na čovekovu snagu, nego modernizovano, pomoću motornog tegljača, i to sa stručnom posadom. U EU procenjuju da je tako jedino bezbedno, ne mare oni za naša neolitska snalaženja, borbu za preživljavanje od zemlje, vode i sunčevih karuca (zajedno sa belom mavrom) u rasponu od 6.000 godina, ne mare oni za paorsku muku… Iznajmljeni rečni tegljač (sa posadom) poslužiće dok ne pronađemo neko savremenije rešenje, rekao je Saša Santovac prilikom porinuća broda. Što će potrajati, naravno – pa i ovu obilaznicu oko Zrenjanina prave tolike godine. Nije nama suđeno da izađemo iz neolita tako brzo…
